Tokom juna 2019. godine Praxis je učestvovao u ciklusu obuka koje su realizovane na projektu „Podrška lokalnoj integraciji ekstremno ugroženih interno raseljenih lica, izbeglica i tražilaca azila u Srbiji“, koji sprovodi Amity u partnerstvu sa UNHCR-om i Ministarstvom za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Obuke su održane u Leskovcu, Smederevu, Nišu i Kraljevu, a namenjene su stručnjacima zaposlenim u centrima za socijalni rad i povereništvima Komesarijata za izbeglice i migracije sa ciljem proširivanja njihovih znanja o antidiskriminacionim propisima važnim za rad sa izbeglicama, interno raseljenim licima i tražiocima azila u Srbiji.
Koncept obuka, koji je pripremila i realizovala Marija Dražović iz Praxisa, obuhvatio je uvid u pravni i institucionalni okvir uključujući izvore međunarodnog prava i dobre prakse, kao i domaćeg zakonodavstva. Imajući u vidu složenost pojma diskriminacije, kao i bogatstvo i šarolikost normi koje uređuju zaštitu prava na ravnopravnost, izlaganje je zasnovano na sveobuhvtanom pristupu problemu diskriminacije uz poseban osvrt na zaštitu izbeglih i interno raseljenih lica i tražilaca azila. Pored navedenog, učesnici su upoznati sa dostupnim mehanizmima zaštite prava na ravnopravnost, kao i sa nedostacima koji su identifikovani kroz analizu usklađenosti domaćeg okvira sa međunarodnim obavezama i dobrom praksom, ali i sa nedostacima koji su se javili u praksi. Najznačajnija pažnja tokom izlaganja je ipak posvećena problemima u implementaciji postojećeg okvira i mogućnostima odnosno preporukama za unapređenje primene. Jedan deo obuka posvećen je problemu netransparentnog i neinkluzivnog pristupa u procesu izrade i usvajanja politika sa posebnim fokusom na loklane politike i posledice pomenutog pristupa u njihovoj kasnijoj primeni.
Nakon realizacije obuka zaključeno je da postoji izrazito nizak nivo svesti među zaposlenima u konkretnim institucijama o antidiskriminacionim propisima što svakako može biti posledica složenosti srpskog pravnog okvira za ravnopravnost, ali i nedovoljne posvećenosti države u kreiranju i sprovođenju kampanje podizanja svesti javnosti o ovom problemu. Naravno, ovo podrazumeva i preuzimanje odgovornosti države za podizanje institucionalnog znanja o antidiskriminaciji kao i očuvanja stečenog znanja među pružaocima usluga koji su zaposleni u institucijama. Većina učesnika koji su prisustvovali radionicama su istakli da nikada nisu bili na sličnim obukama niti su prolazili druge vidove edukacije na temu antidiskriminacije. Ako se uzme u obzir da su učesnici, zapravo službenici koji rade na postupcima ostvarivanja prava najugroženijih građana, onda se može pretpostaviti da je rizik loše primene propisa i povrede prava građana veoma visok. Pojedini učesnici nisu se suzdržavali i da na obukama iznose diskriminatorne stavove u odnosu na pripadnike pojedinih osetljivih grupa, naročito Roma. Smatraju da je Romima sistem mera afirmativne akcije pružio više mogućnosti kada se radi o pristupu pravima. Takođe je prisutno mišljenje da su Romi skloni da zloupotrebljavaju prava i da se malo toga može učiniti na planu uanpređenja njihovog položaja jer je način njihovog života direktno uslovljen tradicijom i navikama. Pored pomenutog, istaknuta su i mnogobrojna druga mišljenja i stavovi u velikoj meri opterećeni predrasudama. Upravo iznošenje ovakvih stavova bilo je povod da se otvori diskusija i da se učesnicima pruži adekvatna i opšteprihvaćena argumentacija o opasnosti i štetnosti stereotipa, kao i da se kroz najčešće primere iz prakse ukaže da su streotipi osnov diskriminacije i da vode ozbiljnim povredama prava, posebno kada to čine zaposleni u državnim organima.
Učesnicima je skrenuta pažnja da je najpre neophodno prizanti diskriminaciju kao društveni problem kako bi borba protiv ove pojave bila efikasna. Naime, diskriminacija je odgovornost svakog pojedinca i celokupnog društva tako da je izuzetno važno da svako usmeri napore u cilju iskorenjivanja odnosno suzbijanja ove štetne pojave.
Obuke su bile veoma korisne jer su otvorile pitanje poznavanja pojma, okvira i prakse u ovoj oblasti i ukazale da postoji značajan prostor za unapređenje položaja osetljivih grupa koje su izložene diskriminaciji gotovo svakodnevno. Posebno je diskutovano o ulozi zaposlenih u institucijama koji svakodnevno pružaju usluge građanima u iskorenjivanju i suzbijanju diskrimnacije. Ovo je naročito važno imajući u vidu da su građani u velikoj meri izloženi diskrimnaciji u oblasti pružanja usluga u postupcima pred organima javne uprave što shodno zakonu predstavlja posebno težak oblik diskriminacije.
