U Srbiji se i dalje rađaju deca koja ne mogu da budu upisna u matičnu knjigu rođenih odmah nakon rođenja i koja zbog toga ne mogu biti prepoznata kao subjekti prava. Ova deca u prvim mesecima, a ponekad i godinama života ostaju bez ličnih dokumenata, zbog čega im pristup mnogim pravima ostaje uskraćen ili znatno otežan. Najčešće je reč o deci romske nacionalnosti, a u matične knjige ne mogu da se upišu zato što njihove majke ne poseduju lične dokumente.

U želji da prikažemo sa kojim se svakodnevnim problemima suočavaju ta deca i njihove porodice, Praxis je razgovarao sa roditeljima neke od te dece. Njihovi slučajevi još jednom potvrđuju da je neophodno da se za ovaj problem napokon nađe trajno rešenje.

Đeva, Romkinja stara 27 godina, do pre dve godine nije posedovala nijedan lični dokument. Rođena je kod kuće, a roditelji nisu prijavili matičaru njeno rođenje, ostavivši je neupisanu u matičnu knjigu rođenih. Otac joj je preminuo kad je imala 14 godina, a ubrzo nakon toga napustila ju je i majka. Nakon toga, o Đevi, njenom bratu i sestri starali su se baba, deda, stric i strina. Sa 24 godine Đeva se iz svog rodnog mesta doselila u Beograd, gde je zasnovala vanbračnu zajednicu. Ubrzo je uz pomoć Praxisa pred sudom pokrenula postupak utvrđivanja vremena i mesta rođenja, sa ciljem da se napokon upiše u matične knjige. Ali pre nego što je taj postupak okončan i dok još nije imala izvod iz matične knjige rođenih i ličnu kartu, dobila je dete – sina Muharema.

Pošto nije posedovala ličnu kartu i izvod iz matične knjige rođenih, matičar u porodilištu nije hteo da od Đeve uzme izjavu o tome kako želi da joj se zove novorođeno dete, kao ni da njene podatke evidentira u matičnoj knjizi rođenih, tako da je Muharem ostao neupisan.

U porodilištu je iskrsao još jedan problem, sa kojim se i inače često susreću majke koje se porađaju bez zdravstvene knjižice - od nje je traženo da plati bolničke troškove, i to u iznosu od skoro 1,000 evra. Đeva i njena porodica žive u dubokom siromaštvu i nisu mogli da plate bolničke troškove. Ipak, zahvaljujući Praxisovom obraćanju porodilištu, u kojem je ukazano da su bolnice dužne da u hitnim slučajevima, poput porođaja, pruže pomoć i osobama koje nemaju dokumente i da troškovi tada padaju na teret budžeta, od Đeve više nije traženo da bilo šta plati.

Đeva je nekoliko meseci nakon porođaja uspela da uspešno privede kraju postupak pred sudom i da pribavi svoj izvod iz matične knjige rođenih, a osam meseci kasnije i da izvadi ličnu kartu. Pošto sina nije mogla da upiše u matičnu knjigu u redovnom roku od 30 dana nakon rođenja, za njega je morala da pokrene postupak određivanja ličnog imena pred centrom za socijalni rad. U međuvremenu se Đevina porodica iz Beograda preselila u Vršac, gde je i sproveden postupak određivanja ličnog imena.

Đeva i Muharem morali su da prođu kroz niz situacija u kojima se često nalaze novorođena deca i majke koji nemaju lične dokumente, a koje zapravo predstavljaju uskraćivanje prava koja bi morala da budu dostupna svoj deci, odnosno njihovim roditeljima.

Mesec dana nakon rođenja, kada je Đeva prvi put odvela Muharema u dom zdravlja da se obavi sistematski pregled, osoblje je odbilo da primi Muharema zbog toga što on i majka ne poseduju dokumente. Tako Muharem nije primio ni obavezne vakcine. Izostali su i svi dalji pregledi koji su uobičajeni u prvim mesecima nakon detetovog rođenja. Tek ako bi se razboleo, Muharem bi bio primljen i pregledan u domu zdravlja, ali majka je uvek iznova morala da objašnjava zbog čega njih dvoje nemaju dokumente, a zbog neposedovanja dokumenata uvek su morali i da najduže čekaju da budu primljeni. Iako im lekarski pregledi nisu naplaćivani, sve lekove uvek su morali da plaćaju.

Tek kada su se preselili u Vršac, situacija u vezi sa pristupom zdravstvenoj zaštiti se poboljšala. Tamo je medicinska ekipa veoma brzo došla u kućnu posetu porodici, i dete je odmah uputila da primi potrebne vakcine.

Mogućnost da se ostvare neka prava iz socijalne zaštite nepovratno je propuštena. Tako, porodica nije uspela da dobije roditeljski dodatak, jer je Muharem upisan u matičnu knjigu rođenih kada je već istekao rok za podnošenje zahteva. Osim toga, dečiji dodatak i socijalnu pomoć počeli su da primaju tek kada je Muharem upisan u matične knjige. Tako je siromašna Đevina porodica, koja se izdržava samo od honorarnih poslova koje povremeno uspe da nađe njen vanbračni muž, ostala uskraćena za prihode, koji bi im inače pripali samo da je Muharem bio upisan u matičnu knjigu rođenih odmah nakon rođenja. Suvišno je isticati koliko bi njima taj novac značio u nastojanjima da prevladaju finansijske teškoće i podmire mnogobrojne izdatke, koji su naročito česti u prvim mesecima nakon rođenja deteta.

Iako Ustav, zakoni i međunarodne konvencije nalažu da se svakom detetu, bez izuzetka, mora omogućiti upis u matičnu knjigu rođenih odmah nakon rođenja, to fundamentalno pravo u Srbiji se uskraćuje mnogoj deci. Uprkos brojnim preporukama međunarodnih tela Srbiji da otkloni prepreke koje sprečavaju upis, kao i dugogodišnjeg ukazivanja nevladinog sektora na ozbiljnost i na razmere ovog problema, nadležni organi su se oglušili na sve dosadašnje apele za izmenu podzakonskih akata koji sprečavaju upis dece čije majke ne poseduju dokumente.