U Srbiji se i dalje rađaju deca koja ne mogu da budu upisna u matičnu knjigu rođenih odmah nakon rođenja i koja zbog toga ne mogu biti prepoznata kao subjekti prava. Ova deca u prvim mesecima, a ponekad i godinama života ostaju bez ličnih dokumenata, zbog čega im pristup mnogim pravima ostaje uskraćen ili znatno otežan. Najčešće je reč o deci romske nacionalnosti, a u matične knjige ne mogu da se upišu zato što njihove majke ne poseduju lične dokumente.

U želji da prikažemo sa kojim se svakodnevnim problemima suočavaju ta deca i njihove porodice, Praxis je razgovarao sa roditeljima neke od te dece. Njihovi slučajevi još jednom potvrđuju da je neophodno da se za ovaj problem napokon nađe trajno rešenje.

„Nemate dokumente? Ako nemate, ne možemo da vas primimo. Doviđenja“, rečeno je roditeljima jednomesečne bebe Edite u lokalnom domu zdravlja, gde su je odveli kako bi se obavio prvi sistematski pregled. Ista situacija ponovila se i nekoliko nedelja kasnije. Edita sada ima tri i po meseca i nakon izlaska iz porodilišta nije primila nijednu vakcinu. A dokumente nema jer roditelji nisu uspeli da je upišu u matičnu knjigu rođenih.

„Majka mora da ima ličnu kartu, bez toga dete ne može da se upiše. Čekajte da majka dobije dokumente, pa onda dođite da prijavite dete“, poručili su u matičnoj službi roditeljima kada su pokušali da ćerku Editu u upišu u matičnu knjigu rođenih.

Ali Editina majka Behare (23) ne može da dobije ličnu kartu jer ni sama nije upisana u matičnu knjigu rođenih. Behare je poreklom sa Kosova i misli da je kao dete bila upisana u matične knjige, ali su matične knjige za njenu opštinu uništene tokom ratnih sukoba 1999. godine, tako da nakon toga nije mogla da pribavi izvod iz matične knjige rođenih i uverenje o državljanstvu. Da bi ponovo bila upisana u matične knjige moraće da sprovede sudski postupak za utvrđivanja vremena i mesta rođenja.

Iako nije posedovala ni zdravstvenu knjižicu ni ličnu kartu, kada je došlo vreme da se porodi, Behare je bez ikakvih problema primljena u porodilište. Problemi su se ipak ubrzo javili.

Kada su nekoliko dana nakon Editinog rođenja napuštali bolnicu, roditeljima je uručen račun za troškove porođaja. „Mi nemamo toliko da platimo“, bilo je sve što su užasnuti Editini roditelji mogli da kažu kada su videli da na računu piše da moraju da plate 188.000 dinara. Objašnjeno im je da troškove moraju da plate zato što Behare nema ni zdravstvenu knjižicu ni ličnu kartu.

Toliko novca bi predstavljalo preveliki izdatak za najveći broj porodica u Srbiji, uključujući i one u kojima su oba supružnika zaposlena i imaju redovna primanja, a kamoli za Editine roditelje, koji se bez imalo sumnje mogu svrstati među najsiromašnije građane. Oba Editina roditelja su nezaposlena, a porodica se izdržava od prodaje sekundarnih sirovina koje po gradskim ulicama sakuplja Editin otac, kao i od naknade koju dobija za slabo plaćene i retko dostupne fizičke poslove. Žive u neformalnom romskom naselju, u stambenim uslovima koji teško da mogu da budu gori.

Socijalnu pomoć nikada nisu primali, baš kao što ni za novorođenu bebu nisu dobili ni roditeljski ni dečiji dodatak. Nisu ni pokušali da podnesu zahteve, jer im je jasno da bez Editinih dokumenata roditeljski i dečiji dodatak ne mogu da dobiju.

Praxis je bolnici uputio dopis u kome je ukazano da zakon nalaže da se u ovakvim slučajevima sredstva za troškove porođaja obezbeđuju iz državnog budžeta, a ne od pacijenata. Iz porodilišta, bar za sada, više nije traženo od roditelja da plate bolničke troškove.

Porodici će biti neophodna besplatna pravna pomoć kako bi Behare i Edita pribavile lične dokumente. Za Behare je potrebno pokrenuti vanparnični postupak pred sudom, a za Editu postupak određivanja ličnog imena pred centrom za socijalni rad. Dosadašnja praksa matične službe u koju treba da se upiše Edita pokazuje da za njen upis neće biti dovoljno da centar za socijalni rad donese rešenje o određivanju ličnog imena – bez obzira što bi prema važećim propisima to moralo biti dovoljno – već će prethodno i majka morati da se upiše u matičnu knjigu rođenih, prijavi prebivalište i izvadi ličnu kartu. Svi ti postupci koje treba sprovesti za majku i ćerku obično traju oko godinu dana.

Do tada Edita ostaje bez ličnih dokumenata. To znači da će svaki put kad se Edita razboli, njeni roditelji sami morati da plaćaju lekove, pod uslovom da imaju dovoljno novca. To bi moglo da dovede do toga da roditelji ne mogu da vode dete kod lekara kad je bolesno.

Ako se nešto ne promeni u postupanju doma zdravlja, Edita neće primiti ni obavezne vakcine u predviđeno vreme, već sa velikim zakašnjenjem. Isteći će i rok za podnošenje zahteva za dobijanje roditeljskog dodatka, a izlišno je napominjati koliko bi porodici značilo da dobije oko 100.000 dinara, koliko roditeljski dodatak iznosi. Ni dečiji dodatak i novčana socijalna pomoć neće im biti dostupni.

Tako će ova porodica, poput mnogih drugih romskih porodica koje žive u dubokom siromaštvu, da se suoči sa još većom marginalizacijom, a umesto poboljšanja svog očajnog materijalnog položaja, zapašće u još dublje siromaštvo.

I sve to samo zato što se u Srbiji i dalje krši jedno od osnovnih prava deteta, koje je inkorporirano u neke od najvažnijih međunarodnih konvencija, kao i u Ustav i zakone Srbije – da svako dete mora da bude upisano u matičnu knjigu rođenih odmah nakon rođenja.

Iako Ustav, zakoni i međunarodne konvencije nalažu da se svakom detetu, bez izuzetka, mora omogućiti upis u matičnu knjigu rođenih odmah nakon rođenja, to fundamentalno pravo u Srbiji se uskraćuje mnogoj deci. Uprkos brojnim preporukama međunarodnih tela Srbiji da otkloni prepreke koje sprečavaju upis, kao i dugogodišnjeg ukazivanja nevladinog sektora na ozbiljnost i na razmere ovog problema, nadležni organi su se oglušili na sve dosadašnje apele za izmenu podzakonskih akata koji sprečavaju upis dece čije majke ne poseduju dokumente.