- Možeš li da zamisliš da šetaš ulicom sa svojom ženom i da ne znaš da li će verska policija u tom trenutku pomisliti da ona nije dovoljno, adekvatno pokrivena. Ukoliko pomisle da nije, počeće da viču “nevernici, nevernici!”, skloniti ženu istog trenutka sa ulice i odvesti je pravo u zatvor. I ne postoji apsolutno ništa što možeš da uradiš u vezi sa tim.
Ahmad (37), Sirija
- Postojala su četira razreda u školi, četiri odeljenja za svaki razred, tridesetoro učenika u svakom odeljenju. Tokom vremena, svaki razred se sveo na samo jedno odeljenje, sa manje od dvadeset učenika. Neki su izbegli iz grada, a mnogi od njih su nažalost mrtvi. Bombardovanje i oružane borbe postali su svakodnevica. Nakon nekoliko meseci, naučili smo da raspoznajemo vrste bombi, mogli smo da prepoznamo odakle i ko bombarduje. Naučili smo koje su bombe opasnije, koje mogu srušiti čitavu zgradu. Dato nam je svo to neželjeno znanje. Svaki put kad bih čula bombe, trčala bih u Jarinu školu, ne znajući da li ću je zateći živu.
Samar (43), Sirija
Na Međunarodni dan ljudskih prava pitamo se gde počinju, a gde se završavaju univerzalna prava čoveka.
Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima usvojena je 10. decembra, 1948. godine, kao odgovor na masivno kršenje ljudskih prava tokom Drugog svetskog rata. Ovaj dokument, na čije vrednosti podsećamo povodom Međunarodnog dana ljudskih prava, priznao je, po prvi put u istoriji čovečanstva, pravo svih ljudi na "život, slobodu i sigurnost... bez ikakvih razlika". Prožimajući principi ljudskih prava koje naglašava Univerzalna deklaracija su jednakost, nediskriminacija, neotuđivost ovih prava, odgovornost svakoga, univerzalnost koja ne potire različitosti, ljudsko dostojanstvo, nedeljivost i međuzavisnost svih ljudskih prava.
Glavnu reč ovog saopštenja, ipak, ostavljamo pojedincima sa kojima se susrećemo u svakodnevnom radu, pokušavajući da ilustrujemo koliko su članovi Deklaracije istiniti, značajni i važeći ovde i sada. Priče sa kojima se susrećemo, baveći se zaštitom i pružanjem pomoći izbeglicama, ne dozvoljavaju nam da se ne zapitamo šta Univerzalna deklaracija znači jednoj porodici bez skrovišta, koja se danima smrzava na otvorenom, gladuje i strahuje od deportacije. Kakvu vrednost ovaj dokument ima za hiljade ljudi koji čekaju pred zatvorenim granicama, koji u Beogradu usred zime spavaju po trošnim skladištima, za porodice sa decom koje satima ili danima čekaju ispred policijske stanice da izraze nameru da traže azil? Kako poimati Deklaraciju uoči kolektivnog proterivanja izbeglica sa granica na ruti, proizvoljnih batina i kršenja njihovih osnovnih prava? Šta Deklaracija zaista garantuje pojedincima na marginama zaštite, sigurnosti, dostojansta?
Univerzalna prava čoveka završavaju sa Ahmadom i njegovom ženom. Završavaju sa Samar. Ona završavaju, svaki put kada dopustimo sebi da zaboravimo gde prava zaista počinju. A prava počinju upravo ovde. U kancelariji ili kafiću u kom čitate ovo saopšetenje. U kući, prodavnici, tramvaju. Univerzalna prava, tvrdila je Elenor Ruzvelt, počinju na malim mestima. U ulici preko puta. Na mestima koja ne zovemo svetskim, a koja, opet, čine svet jednog pojedinca. Počinju u susednom dvorištu, školi, fabrici, na železničkoj stanici na kojoj grupa izbeglica traži utočište od vetra i mraza tokom decembarske noći. Počinju na malim mestima, gde bi, svako od nas, trebalo da teži jednakosti, društvenoj pravdi i dostojanstvenom životu svih, bez diskriminacije. Ukoliko su ova prava beznačajna ovde, na malim, bliskim nam mestima, ona ne mogu biti značajna bilo gde drugde. Bez inicijative svakog od nas, one društveno-političke, ili one krajnje jednostavno ljudske, bez zajedničkog delovanja, kojima bismo se zauzeli za vrednosti ljudskih prava, sada i ovde, u svom neposrednom okruženju, ideja o univerzalnim pravima postaje gotovo beznačajna.