U Srbiji žive stotine ljudi koji se nalaze u riziku od apatridije, to jest, u opasnosti da će ostati bez državljanstva. Najćešće se u toj situaciji nalaze zbog toga što nisu upisani u matičnu knjigu rođenih (MKR). ^[1] Njihov položaj je izuzetno težak, pošto bez upisa u MKR i bez državljanstva ne mogu da dobiju ni bilo kakve lične dokumente, a samim tim ni da pristupe najvećem broju prava - ne mogu da ostvare prava na zdravstvenu i socijalnu zaštitu, ne mogu da se školuju i zaposle, ne mogu da se venčaju i da novorođenu decu upišu matične knjige, ne mogu da se slobodno kreću i da stiču imovinu itd. Najčešće je reč o Romima, koji ionako spadaju među najdiskriminisanije, najobespravljenije i najmarginalizovanije građane.

Ipak, skoro sva ova lica ispunjavaju zakonske uslove za upis u MKR i za sticanje državljanstva i postoje procedure koje bi mogle da dovedu do rešenja njihovih statusnih problema, iako su te procedure često komplikovane i dugotrajne, neretko je potrebno sprovesti nekoliko različitih postupaka, a ishod je često neizvestan. Sve to osobama u riziku od apatridije umnogome otežava sprovođenje tih postupaka. ^[2] Ipak, uprkos tim preprekama, ovi građani mogu da se nadaju da će njihovi postupci jednom biti uspešno sprovedeni, jer propisi su na njihovoj strani i garantuju im pravo na upis u MKR i sticanje državljanstva.

Međutim, postoje i osobe koje ne mogu očekivati da će se njihov problem rešiti. Reč je o ljudima koji su apatridi u punom smislu te reči. To su građani koje nijedna država, prema svom pravu, ne smatra svojim državljanima. Za njih u Srbiji ne postoji pravni put kojim bi mogli da regulišu svoj status i koji bi im pružio mogućnost da pristupe elementarnim pravima.

U takvoj situaciji nalazi se Darija. ^[3] Ona ne poseduje državljanstvo nijedne države, niti ispunjava uslove da stekne bilo čije državljanstvo.

Rođena je pre 22 godine u Crnoj Gori i upisana je u tamošnje matične knjige. Njena porodica je u Crnu Goru došla sa Kosova, a članovi su imali status interno raseljenih lica. Darija je vanbračno dete, a u MKR joj nisu upisani podaci o ocu, već samo o majci. Poslednjih nekoliko godina sa vanbračnim mužem i ćerkom živi u okolini Beograda.

Postoje dva osnovna načina za sticanja državljanstva neke zemlje – po osnovu porekla i po osnovu rođenja na teritoriji te države. I u Crnoj Gori i u Srbiji, prevashodni način jeste sticanje državljanstva na osnovu porekla – tj. po osnovu državljanstva roditelja. Tek u slučaju ako su roditelji nepoznati ili su bez državljanstva ili su nepoznatog državljanstva, ili ako bi dete ostalo bez državljanstva – ono može steći državljanstvo po osnovu rođenja u toj u zemlji.

Darijina majka rođena je u jednom selu u opštini Klina na Kosovu. Tokom ratnih sukoba na Kosovu 1999. godine, uništene su matične knjige za ovu opštinu, tako da Darijina majka više nije mogla da pribavlja svoje izvode iz MKR i uverenja o državljanstvu, pa samim tim ni da kod organa Republike Srbije izvadi identifikacione dokumente. Kasnije je uspela da pribavi ličnu kartu koju su izdali organi na Kosovu i Metohiji, a koje ne priznaju organi Republike Srbije. Danas živi na Kosovu.

Pošto bez dokaza o tome da joj je majka državljanka Srbije Darija ne može da stekne državljanstvo Srbije po osnovu porekla, prošle godine je pokrenula postupke za obnovu upisa činjenica majčinog rođenja i državljanstva. Međutim, od organa koji vodi postupak dobila je obaveštenje da se postupci obnove više ne sprovode i upućena je da pokrene postupke pred sudom i Ministarstvom unutrašnjih poslova radi utvrđivanja činjenica majčinog rođenja, odnosno državljanstva.

Ali te postupke nije moguće sprovesti. Vrhovni kasacioni sud Srbije je 2020. godine zauzeo stav da vanparnični sud ne može da utvrđuje vreme i mesto rođenja za osobe koje su nekad bile upisane u matične knjige. ^[4] S druge strane, za postupak utvrđivanja majčinog državljanstva pred Ministarstvom unutrašnjih poslova kao dokazi bili bi potrebni uverenja o državljanstvu majčinih roditelja – Darijinih babe i dede. A Darija, koja ne može da pribavi ni dokumente svoje majke, tek ne može da pribavi dokumente majčinih roditelja.

Tako je Darija ostala bez ikakve mogućnosti da stekne državljanstvo Srbije.

Što se tiče Crne Gore, ni državljanstvo ove države Darija ne bi mogla da stekne na osnovu porekla, jer joj majka nije crnogorska državljanka. Ostala bi mogućnost da stekne državljanstvo po osnovu rođenja u toj zemlji, ali pošto joj je majka državljanka Kosova – a Crna Gora je priznala nezavisnost tzv. Republike Kosovo – i smatra se da Darija ispunjava uslove za sticanje državljanstva Kosova na osnovu porekla, ona ne ispunjava ni uslov za sticanje državljanstva Crne Gore po osnovu rođenja.

Prema tome, ni Crna Gora ne smatra Dariju svojom državljankom.

Kako Srbija ne priznaje tzv. Republiku Kosovo, nije od značaja ni činjenica da li Darija ima kosovsko državljanstvo ili eventualno može da ga stekne – takvo državljanstvo iz perspektive pravnog poretka Srbije smatra se nepostojećim, kao što i dokumenti izdati od strane kosovskih institucija u Srbiji nemaju nikakvo pravno dejstvo i na osnovu njih ne mogu se ostvariti bilo kakva prava. Ipak, nije na odmet naglasiti da Darija nije ni na Kosovu uspela da se upiše u MKR i da dobije državljanstvo. Ali, čak i da je u tom uspela, to ne bi ni na koji način uticalo na njen položaj, pošto se odavno nastanila u Srbiji, i to sa namerom da ovde stalno živi, pa bi joj najveći broj prava i dalje bio nedostupan.

Sve u svemu, Dariju nijedna priznata država ne smatra svojom državljankom – ona je u Srbiji apatrid.

Iako bi osobama koje imaju očiglednu vezu sa državom u kojoj žive - a u Darijinom slučaju takva veza nesumnjivo postoji – pre svega trebalo omogućiti da steknu državljanstvo te zemlje, neophodno je da se obezbedi zaštita i pristup osnovnim pravima onima koji ne uspeju da steknu državljanstvo i koje se suoče sa apatridijom. Da bi se to postiglo, s jedne strane je potrebno da zakoni garantuju određena prava i za lica bez državljanstva, a sa druge strane mora se uspostaviti procedura za utvrđivanje statusa apatrida.

U Srbiji se u više zakona jemče određena prava licima bez državljanstva – poput prava na obrazovanje, prava na rad, prava na zdravstvenu zaštitu – ali Srbija još uvek nema ustanovljenu proceduru za utvrđivanje statusa apatrida. A bez takve procedure ni realizacija proklamovanih prava u najvećem broju slučajeva neće biti moguća, jer osobe bez državljanstva ne mogu da dokažu svoj status.

Srbija je ratifikovala Konvenciju o pravnom položaju lica bez državljanstva, ali za efektivnu primenu Konvencije i istinsku zaštitu apatrida neophodno je ustanoviti i postupak kojim će se utvrditi njihov status.

Kao što je rečeno, država bi u Darijinom slučaju prevashodno trebalo da joj omogući da stekne državljanstvo Srbije, pogotovo jer je država objektivno odgovorna za to što Darija ne može da dokaže da je stekla državljanstvo po osnovu porekla, jer upravo država nije sačuvala matične knjige u kojima je bila upisana njena majka. Ukoliko se to ne desi, za Dariju, kao i za sva lica koja ostanu bez ičijeg državljanstva, od izuzetne je važnosti da se uspostavi procedura za utvrđivanje statusa apatrida, kako bi se obezbedilo poštovanje njihovih prava.

[1] Tokom mapiranja lica u riziku od apatridije, koje je Praxis 2023. godine sproveo u opštinama za koje se pretpostavlja da ima najviše osoba u riziku, evidentirana je 431 osoba koja ne poseduje državljanstvo Srbije. Od toga, njih 383 nije upisano u MKR u Srbiji. S obzirom na to da je mapiranje bilo ograničeno na određen broj opština, ali i na to da je izvesno da i u opštinama u kojima je sprovedeno mapiranje postoje i druga lica u riziku do kojih anketari nisu uspeli da dođu, sa sigurnošću se može konstatovati da na teritoriji Srbije živi značajan broj osoba bez državljanstva koje nisu obuhvaćene navedenim brojevima. Videti: Mapiranje lica u riziku od apatridije u Srbiji- analiza, Praxis 2023, dostupno na: https://www.praxis.org.rs/images/praxis_downloads/Mapiranje_lica_u_riziku_od_apatridije_u_Srbiji_ANALIZA.pdf

[2] Za više detalja o problemima u postupcima, videti npr: Pregled prepreka u ostvarivanju prava na upis u matičnu knjigu rođenih, sticanje državljanstva i prijavu prebivališta u 2022. godini, Praxis 2023, dostupno na: https://www.praxis.org.rs/images/praxis_downloads/UNHCR_godisnji%20izvestaj_2022.pdf

[3] Pravo ime je radi zaštite privatnosti izmenjeno.

[4] Za više detalja o stavu VKS videti: Deset godina sprovođenja postupka za utvrđivanje vremena i mesta rođenja, Praxis 2022, str.17, dostupno na: https://www.praxis.org.rs/images/praxis_downloads/Deset_godina_postupka_za_utvdjivanje_vremena_i_mesta_rodjenja.pdf

Samir Gašić rođen je 1981. godine. u Virovitici, u Republici Hrvatskoj.Celog svog života bio je apatrid.

Samir nije posedovao državljanstvo Republike Hrvatske, gde je rođen, niti državljanstvo Republike Srbije, gde živi. Samir je preko 40 godina živeo bez ijednog ličnog dokumenta, posedujući samo izvod iz matične knjige rođenih iz Hrvatske. Njegova majka je državljanka Bosne i Hercegovine, i u jednom trenutku je stekla državljanstvo Republike Srbije. Međutim, Samir, iako u Srbiji živi od malena, iako se u Srbiji kratko školovao i zasnovao porodicu, nikada nije uspeo da dobije lična dokumenta Republike Srbije. Iako vrlo krhkog zdravstvenog stanja, zbog neposedovanja dokumentata nikada nije uspeo da dobije potrebnu lekarsku negu.

Sa suprugom sa kojom živi u vanbračnoj zajednici, ima troje dece. Za decu nije uspeo da prizna očinstvo zbog neposedovanja ličnih dokumenata.

Praxis je podneo 2021. godine zahtev za Samirov prijem u državljanstvo Republike Srbije. Međutim, ovaj zahtev je vrlo brzo odbijen.

Zahvaljujući pravnoj regulativi Bosne i Hercegovine i saradnji sa kolegama iz organizacije Vaša prava iz Bosne i Hercegovine koje su podelile informaciju da je moguć Samirov upis u matičnu knjigu rođenih i knjigu državljana Bosne i Hercegovine, a imajući u vidu državljanstvo Samirove majke, podnet je zahtev za naknadni upis u matičnu knjigu rođenih činjenice rođenja i konstatacije državljanstva Bosne i Hercegovine. Punomoćnik u postupku bio je upravo kolega iz organizacije Vaša prava.

Međutim, iz nadležne matične službe u Opštini Kalesija stigao je zahtev za dopunu, u vidu dvadesetak potrebnih dokumentata. Za upotpunjenje tog zahteva bila je potrebna sveobuhvatna regionalna saradnja s obzirom na to da je Samir rođen u Hrvatskoj, da živi u Srbiji, a da mu je majka po poreklu iz Bosne i Hercegovine. Stoga, bilo je neophodna partnerska saradnja sa organizacijama iz dve države regiona, kako bi se pribavila dokumenta koja nisu bila lako dostupna.

Naročito su u ovom slučaju bili problematični propisi Republike Hrvatske, koji za izdavanje izvoda i državljanstva zahtevaju identifikacioni dokument stranke. Tim povodom, ostvarena je sjajna saradnja i sa Informativno pravnim centrom iz Slavonskog Broda. Zahvaljujući požrtvovanosti i upornosti kolega iz Hrvatske, matična služba u Virovitici je izašla u susret i izdala potrebna dokumenta, posebno zahvaljujući detaljnom obrazloženju slučaja, odnosno činjenice da je Samir Gašić osoba bez državljastva. Sama matična služba iz Virovitice nadalje je pomno pratila rešavanje Samirovog slučaja.

Istovremeno, dok je Informativno pravni centrar iz Slavonskog Broda dostavljao neophodna dokumenta iz Hrvatske, prikupljani su neophodni dokazi za postupak u Bosni i Hercegovini. Samir Gašić je iz Srbije revnosno dostavljao punomoćja, informacije i dokaze, i aktivno učestvovao u postupku.

Poslednja preduzeta radnja u svrhu prikupljanja svih zatraženih dokaza, bila je davanje izjava svedoka koji poseduju identifikaciona dokumenta izdata od strane Bosne i Hercegovine o Samirovom identitietu, u konzulatu Bosne i Hercegovine u Beogradu.

Konačno, Samir Gašić je krajem 2022. godine upisan u matičnu knjigu rođenih i knjigu državljana Bosne i Hercegovine. Uskoro će, u svojoj petoj deceniji života, u rukama imati svoj prvi identifikacioni dokument. Osim svog prvog pasoša Bosne i Hercegovine, Samir će napokon moći da prizna očinstvo za svoju decu, kao i da dobije lekarsku negu, koja mu je preko potrebna.

Ono što posebno želimo da naglasimo jeste da je, zahvaljujući angažovanosti, profesionalnosti i izuzetno delotvornoj regionalnoj saradnji sa koleginicama i kolegama iz organizacija Vaša prava iz Bosne i Hercegovine i Informativno pravnim centrom iz Hrvatske, zajednički rad rezultirao rešavanjem jednog izuzetno komplikovanog slučaja apatridije, koji klijent sam, bez potrebne besplatne pravne pomoći, ne bi mogao da reši.

U okviru konferencije koja je održana 6. decembra 2023. godine u Hotelu Prag u Beogradu na temu nasilja u porodici, predstavljen je model zaštite žrtava nasilja u porodici, odnosno uloga čeških nevladinih organizacija u sistemu zaštite žrtava nasilja u porodici u Republici Češkoj.

Učesnici konferencije imali su priliku da se upoznaju sa rezultatima dosadašnjih aktivnosti u okviru projekta „Promovisanje alata u prevenciji i borbi protiv nasilja u porodici u Srbiji“, koji sprovodi Poradna pro občanství/Občanská a lidská práva uz podršku Praxisa kao lokalnog partnera. Istovremeno, napravljen je poseban osvrt na dvodnevnu radionicu i studijske posete Republici Češkoj koje su omogućile razmenu iskustava i znanja između relevantnih aktera u sistemu zaštite od nasilja u porodici u Republici Srbiji i Republici Češkoj.

Tokom konferencije, predstavljena je uloga čeških nevladinih organizacija u pružanju pomoći žrtvama nasilja u porodici, obuhvatajući pravni okvir, saradnju sa policijom, pružanje usluga, kao i modele finansiranja. Pored toga, učesnici su se detaljnije informisali o određenim psihološkim aspektima nasilja u porodici.

Posebno je istaknuto da je zahvaljujući uključivanju nevladinih organizacija u sistem socijalnih usluga, Republika Češka zapravo uspela da uštedi sredstva, jer se pokazalo da je ovaj sistem finansiranja povoljniji od potpunog finansiranja od strane države. Kao rezultat, postignut je viši kvalitet usluga uz manje finansiranje od strane države. Sa 120.000 zaposlenih u sistemu socijalnih usluga, Češka je postavila standard koji još uvek nije dostižan u mnogim zemljama.

„Najveća razlika između Republike Češke i Republike Srbije, kada je u pitanju praksa koja se odnosi na pružanje sveobuhvatne podrške žrtvama nasilja u porodici, je u jednostavnoj činjenici da smo mi u Republici Češkoj stvorili održiv sistem od 17 specijalizovanih interventnih centara širom zemlje u kojima socijalni radnici, psiholozi i pravnici rade isključivo na ovoj temi, čime se jača posvećenost kvalitetnoj i dugorošnoj brizi za žrtve nasilja u porodici”, rekao je Miroslav Dvoržak, direktor organizacije Poradna koja je sprovodila projekat.

Skupu su prisustvovali ambasador Republike Češke u Republici Srbiji, Inž. Tomaša Kuchta, kao i predstavnici Ministarstva unutrašnjih poslova, Ministarstva pravde, Ministarstva za brigu o porodici i demografiju, tužilaštava, Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu, kancelarije Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, centara za socijalni rad, pružaoci besplatne pravne pomoći, te predstavnici drugih državnih institucija i organizacija civilnog društva.

Projekat „Promovisanje alata u prevenciji i borbi protiv nasilja u porodici u Srbiji“ je finansiran uz podršku Ministarstva spoljnih poslova Republike Češke putem Programa promocije tranzicije, uz kofinansiranje od strane organizacije Poradna pro občanství/Občanská a lidská práva.

Rezultati terenskog ispitivanja o broju ljudi koji žive u riziku od apatridije, koje je na teritoriji 24 ^[1] grada i opštine sprovela nevladina organizacija „Praxis“ uz podršku Agencije Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR), predstavljeni su danas. Istraživanje koje je trajalo od juna do oktobra, organizovano je u sklopu planiranja aktivnosti za sledeću godinu, kada se završava UNHCR-ova globalna desetogodišnja kampanja „Ja pripadam“ čiji je cilj iskorenjivanje apatridije u svetu.

„Naredna godina je ključna za rešavanje preostalih slučajeva ljudi u riziku od apatridije u Srbiji i mapiranje čije rezultate predstavljamo je korisno kako bismo što preciznije mogli da planiramo dalje korake u rešavanju ovog problema. U toku proteklih decenija Srbija je napravila veliki iskorak u smanjenju broja osoba u riziku od apatridije kojih je 2010. godine bilo nekoliko desetina hiljada, dok je 2020. taj broj iznosio nešto više od 2.000 ljudi. Verujemo da preostali slučajevi mogu da se reši, i na tome će UNHCR nastaviti da radi zajedno sa Ministarstvom državne uprave i lokalne samouprave, Zaštitnikom građana Republike Srbije, kao i organizacijama civilnog društva, ostalim relevantnim akterima, i naravno sa osobama u riziku od apatridije“, izjavila je Edlira Baka-Pečo, šefica Odeljenja za zaštitu izbeglica UNHCR-a u Srbiji.

Za razliku od prethodnih istraživanja UNHCR-a, koja su metododom reprezentativnog uzorka sprovođena u celoj zemlji, mapiranje je ovog puta obuhvatilo 24 grada i opštine. Istraživači i istraživačice su na terenu, od vrata do vrata, sproveli detaljnu proveru osoba koje žive u riziku od apatridije i ustanovili izazove sa kojima se ova populacija suočava, a u čijem prevazilaženju će im biti pružena konkretna podrška. Osim toga, „Praxisov“ pravni tim je posetio 21 lokalnu samoupravu u kojima su identifikovali dodatne slučajeve u romskim naseljima i pojedinačnim domaćinstvima.

Zaključno sa 1. novembrom, u okviru mapiranja identifikovano je 785 osoba u riziku od apatridije u ovim gradovima i opštinama i njima će biti ponuđena konkretna pomoć u dobijanju ličnih dokumenata.

Među njima, 383 osobe nisu upisane u matične knjige rođenih u Srbiji, od kojih 164 nije nigde upisano u matičnu knjigu rođenih, zatim 431 nema dokaz o državljanstvu, 746 nema prijavljeno prebivalište u mestu u kom živi, dok 325 nema važeću ličnu kartu. Kako bi se ovi izazovi prevazišli, potrebno je da se u narednom periodu prikupe neophodne informacije i da se pokrenu relevantni postupci pred nadležnim organima Republike Srbije.

Kao i u prethodnim ispitivanjima, i ovo mapiranje je potvrdilo u kojim delovima Srbije boravi veći broj osoba u riziku od apatridije. Najveći broj ih je identifikovan u opštinama i gradovima južne i istočne Srbije (oko 35 odsto) i regionu Beograda (32 odsto). Zatim slede region zapadne Srbije i Šumadije (17 procenata) i region Vojvodine (16 procenata).

„Mapiranje je pokazalo da, i pored značajnog napretka, u Srbiji i dalje postoji određen broj ljudi koji nisu upisani u matičnu knjigu rođenih, nemaju državljanstvo ili se suočavaju sa problemom prilikom prijave prebivališta. U svakom slučaju, najveća vrednost sprovedenog mapiranja je da smo, kroz rad na terenu, uspeli da identifikujemo konkretne osobe koje imaju problem da dobiju dokumenta, što će nam omogućiti da im u predstojećem periodu pružimo adekvatnu pravnu pomoć u tom pogledu. Sada je važno da svi relevantni akteri, pre svega institucije zadužene za sprovođenje konkretnih procedura, imaju proaktivan pristup i rade na reševanju preostalih slučajeva, naročito na lokalnom nivou“, istakla je Marijana Luković, izvršna direktorka „Praxisa“.

Apatridija pogađa najugroženije članove romske zajednice u Srbiji. UNHCR radi sa ranjivim interno raseljenim i domicilnim Romima koji nisu upisani u matične knjige rođenih ili su bez dokumenta od 2004. godine.

Osobe koje nemaju lična dokumenta poput uverenja o državljanstvu, izvoda iz matične knjige rođenih, lične karte ili zdravstvene knjižice nisu u mogućnosti da ostvare osnovna ljudska prava. To ih čini politički i ekonomski marginalizovanim i podložnim diskriminaciji.

Ceo tekst izveštaja o rezultatima mapiranja osoba u riziku od apatridije dostupan je na ovom LINK-u.

[1] Bujanovac, Bor, Bojnik, Novi Pazar, Sjenica, Kragujevac, Niš, Subotica, Novi Sad, Zemun, Novi Beograd, Surčin, Čukarica, Palilula, Zvezdara, Obrenovac, Smederevo, Kostolac, Požarevac, Vranje, Aleksinac, Prokuplje, Žitorađa, Zrenjanin..

Dokument možete preuzeti OVDE