U avgustu 2007. Ministarstvo odbrane Nemačke je donelo negativnu odluku i po prigovoru u slučaju Gajić, i time konačno odbilo Gajićev zahtev za naknadu za korišćenje stana. Gajić je upućen na pokretanje postupka pred Administrativnim sudom u Kelnu. Stoga je u septembru Administrativnom sudu u Kelnu  podneta tužba protiv Federalne Republike Nemačke.

Uz tužbu je dostavljen i zahtev za odobravanje pravne pomoći, odnosno nemačkog advokata koji bi vodio predmet, prema važećim nemačkim propisima koji ovu materiju regulišu. Bez obzira što je Evropski sud za ljudska prava u avgustu 2007. godine proglasio predstavku u slučaju Gajić neprihvatljivom, od značaja je da se do kraja iscrpe svi domaći pravni lekovi pred organima u Nemačkoj, zbog eventualnog kasnijeg iniciranja postupaka pred drugim međunarodnim instancama.

Dana 3. decembra 2007. godine je istekao rok za podnošenje imovinskih zahteva Kosovskoj imovinskoj agenciji (KIA).

S obzirom na činjenicu da određeni broj interno raseljenih lica u Srbiji iz opravdanih razloga nije bio u mogućnosti da podnese zahtev, 4. decembra 2007. godine Praxis je uputio apel za produženje roka Specijalnom predstavniku Generalnog sekretara UN za Kosovo, g. Joakimu Rikeru.

Preuzmite dokument: Apel za produženje roka za podnošenje imovinskih zahteva KIA

Kao odgovor na Praxisov Apel za produženje roka za podnošenje imovinskih zahteva Kosovskoj imovinskoj agenciji, upućen 4. decembra 2007. godine, dana 18. januara 2008. godine Praxis je primio pismo od Specijalnog predstavnika Generalnog sekretara UN za Kosovo i Šefa UNMIK-a, g. Joakima Rikera.

U pismu je g. Riker obavestio Praxis da su, u tom trenutku, trajale pripreme za održavanje sastanka Nadzornog odbora Kosovske imovinske agencije, koji se sastoji od 5 članova, od kojih su tri člana predstavnici međunarodne zajednice a dva člana su građani Kosova koje treba da nominuje premijer Kosova. Kako je g. Riker naveo, kada po formiranju Vlade Kosova svi članovi budu izabrani, Nadzorni odbor će se sastati i razmotriti mogućnost ponovnog primanja imovinskih zahteva, o čemu će Praxis biti obavešten.

Praxis je održao prezentaciju o povraćaju imovine na Kosovu na dvodnevnoj konferenciji pod nazivom "Vi ste raseljeni, vaša prava nisu: Konferencija o održivom povraćaju imovine i rešenjima za raseljnost na Kosovu tokom tranzicije", koja je održana 26. i 27. novembra 2007. u Prištini. Konferenciju su zajedno organizovali Misija OEBS-a na Kosovu, MPDL i kosovsko Ministarstvo sredine i prostornog planiranja. Povraćaj imovine, povratak i reintegracija interno raseljenih lica i dalje predstavljaju jedan od najvećih problema na polju zaštite ljudskih prava i prioritet lokalnih i međunarodnih vlasti na Kosovu. Cilj konferencije je bio podizanje svesti institucija i organizacija civilnog društva na Kosovu o ogromnim problemima u procesu povraćaja imovine, povratka i reintegracije, kao i kreiranje politike i davanje pravnih preporuka kako bi se pristupilo rešavanju tih problema.

Preuzmite dokument: Preporuke sa Konferencije o povraćaju imovine

U oktobru 2007. godine, Praxis je podneo žalbe Savetodavnoj komisiji za ljudska prava (Human Rights Advisory Panel - HRAP) u Prištini u 7 slučajeva u kojim je Komisija za rešavanje stambenih i imovinskih zahteva na Kosovu donela konačne odluke povodom zahteva za ponovno odlučivanje u slučajevima povraćaja imovine na Kosovu na štetu klijenata ili je donela pozitivne odluke, ali koje nije bilo moguće izvršiti preko Kosovske imovinske agencije.

U pomenutim slučajevima je utvrđeno postojanje većih nepravilnosti prilikom vođenja postupaka o čemu postoje dokumentovani dokazi koji ukazuju na ozbiljno kršenje ljudskih prava: prava na pravično suđenje, prava na poštovanje privatnog i porodičnog života, prava na delotvorni pravni lek, prava na neometano uživanje svoje imovine. Kršenje ljudskih prava se odnosi na slučajeve u kojima je Direkcija za stambena i imovinska pitanja na Kosovu tvrdila da klijenti nisu dostavili „verifikovani materijalni dokaz“ kojim bi dokumentovali svoje zahteve, slučajeve u kojima je Direkcija tvrdila da je bilo diskriminacije protiv pripadnika nesrpske etničke zajednice, itd.

U maju 2008. Savetodavna komisija je donela odluke o prihvatljivosti žalbi u 5 od 7 pomenutih slučajeva i odluke poslala Praxisu. U preostala 2 predmeta Komisija je zahtevala dopunu dokumentacije.

Nakon odluke o prihvatljivosti žalbi, Komisija bi sada trebalo da ispita osnove slučajeva i da zahteva od stranaka pismeno obrazloženje. Može zakazati i javno saslušanje. Komisija će nakon toga razmatrati žalbe i formulisati zaključak o tome da li je bilo kršenja ljudskih prava od strane privremenih institucija UNMIK-a. Komisija takođe može dati preporuke, posebno u vezi sa nadoknadom štete koju treba ponuditi podnosiocu žalbe, a koje će biti podnete Specijalnom predstavniku Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija za Kosovo. Specijalni predstavnik će odlučiti da li i kako da postupi na osnovu zaključaka i preporuka Savetodavne komisije. Zaključci i mišljenje Komisije, kao i odluka Specijalnog predstavnika će biti javno objavljeni.

Praxis će nastaviti da zastupa interese klijenata u ovim slučajevima pred Savetodavnom komisijom za ljudska prava.

O Savetodavnoj komisiji za ljudska prava

Savetodavna komisija za ljudska prava je osnovana od strane Specijalnog predstavnika Generalnog sekretara, Uredbom UNMIK-a 2006/12 u martu 2006. godine. Savetodavna komisija ima nadležnost na celoj teritoriji Kosova da razmatra žalbe koje se odnose na navodna kršenja ljudskih prava od strane UNMIK-a, koja su se desila posle 23. aprila 2005. godine ili koja proizilaze iz događaja koji su nastali pre ovog datuma, a u kojima su iscrpljena svi drugi pravni lekovi za navodno kršenje ljudskih prava.

Više informacija o Savetodavnoj komisiji možete naći ovde.

Kosovska imovinska agencija (KIA) titularu prava ne dozvoljava da prisustvuje prinudnom iseljenju uzurpatora, i ne uvodi ga u posed predajom ključeva ispred iseljenog objekta, već u kancelariji KIA, i to bez izdavanja potvrde da je iseljenje obavljeno i imovina zapečaćena.

Prisustvo titulara prava prinudnom iseljenju i preuzimanje ključeva na licu mesta je neophodno, jer u protivnom, titular prava nije u pravom smislu uveden u posed svoje imovine, ne može da zna da li je njegova imovina zaista iseljena, i nije u prilici da se odmah useli i spreči ponovnu uzurpaciju svoje imovine.

Za ovakvu praksu KIA nalazi izgovor u zaštiti bezbednosti, iako pitanje bezbednosti ostaje otvoreno i nakon što se titular prava vrati u svoj posed.

U slučaju Slavka Vulića su uočeni navedeni nedostaci i problemi. Tim povodom je Praxis uputio apel za hitnu akciju UNHCR-u i OEBS-u, sa molbom da njihovi predstavnici prisustvuju prinudnom iseljenju uzurpatora i uvoñenju Vulića u posed. Ipak, apel je bio uzaludan. UNHCR Priština je odbio da prisustvuje iseljenju okupatora, dok se Misija OEBS-a na Kosovu nije ni oglasila povodom apela. S druge strane, KIA ne dozvoljava ni Vulićevom pravnom zastupniku da prisustvuje prinudnom iseljenju.

Takva praksa Kosovske imovinske agencije ostavlja prostor za manipulacije i pritiske. Ovo se dogodilo Vuliću, na koga se vrše pritisci da uzurpatoru ustupi deo svog imanja, kako bi mu se izgradila kuća i time rešilo stambeno pitanje uzurpatora. Za uzvrat, Vuliću je dato obećanje da će se uzurpator konačno iseliti iz njegove kuće.

Preuzmite dokument: Apel za hitnu akciju

Preuzmite dokument: Slučaj Slavka Vulića

Savetodavna komisija za ljudska prava (Human Rights Advisory Panel – HRAP), dana 04.06.2010. godine, dostavila je Praxisu svoje mišljenje povodom slučaja N.K, koga je Praxis zastupao pred ovim telom. To je ujedno i prvo mišljenje Komisije u slučajevima koje je Praxis zastupao.

Klijent N.K. je konačnom odlukom Komisije za stambene imovinske zahteve dobio pravo na naknadu za izgubljeno pravo vlasništva na stanu, koji je otkupio pre 1999. godine. Suprotnoj strani u postupku, inače trenutnom uzurpatoru stana, priznato je stanarsko pravo (prvobitno izgubljeno zbog navodne diskriminacije), kao i pravo na otkup stana.  Prema UNMIK Uredbi br. 2000/60, Direkcija za stambena i imovinska pitanja određuje sumu koju bi nosilac stanarskog prava trebalo da isplati, a koju, zatim, Direkcija isplaćuje bivšem vlasniku stana, u ovom slučaju klijentu N.K.. Međutim, obrazac za izračunavanje visine naknade do danas nije utvrđen, te je N.K. već 11 godina bez stana, odnosno bez adekvatne kompenzacije za izgubljeno pravo vlasništva na stanu.

Praxis je u ime N.K. podneo predstavku Savetodavnoj komisiji za ljudska prava septembra meseca 2007. godine, žaleći se na povredu  prava zagarantovanih Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i to prava na pravično suđenje (čl. 6. EKLJP-a), prava na poštovanje privatnog i porodičnog života (čl. 8. EKLJP-a), prava na delotvorni pravni lek (čl.13. EKLJP-a) i prava na zaštitu imovine (čl.1. Protokla 1. uz EKLJP).

Savetodvna komisija je našla da postoje povrede čl. 6. EKLJP-a i čl.1. protokla 1. uz EKLJP i preporučio Privremenoj administarciji Ujedinjenih nacija na Kosovu (UNMIK) da:

1. pozove nadležne organe na Kosovu da preduzmu sve moguće korake kako bi osigurali da administrativne mere nepohodne za izvršenje odluka Komisije za stambene imovinske zahteve budu usvojene bez odlaganja (reč je o svim odlukama kojima je dodeljena kompenzacija, a koje još čekaju na izvršenje);
2. dodeli N.K. odgovarajuću naknadu za nematerijalnu štetu;
3. preduzme hitne i delotvorne mere za sprovođenje preporuka Komisije i obavesti žalioca i Komisiju o daljem razvoju događaja u ovom slučaju.

Povodom mišljenja Savetodavne komisije, dana 11.06.2010. godine, oglasio se mišljenjem i Specijalni predstavnik Generalnog sekretara (SPGS) Ujedinjenih nacija. SPGS je u mišljenju naveo da će UNMIK zatražiti od Misije EULEX, koja je od UNMIK-a preuzela obaveze u oblasti pravosuđa, da uspostavi vezu sa nadležnim organima na Kosovu, kako bi se preduzeli svi mogući koraci za neodložno usvajanje mera potrebnih za izvršenje odluka Komisije za stambene i imovinske zahteve. Što se tiče isplate naknade za nematerijalnu štetu, SPGS ističe da tekuće rezolucije Generalne skupštine Ujedinjenih nacija ne dozvoljavaju Organizaciji UN, niti njenim misijama da plaćaju bilo kakvu naknadu osim naknade za materijalnu štetu i telesne povrede, te UNMIK nije u mogućnosti da plati odštetu za povredu ljudskih prava. Ipak, UNMIK će pokrenuti ovo pitanje pred Generalnom skupštinom UN i tražiti preispitivanje postojećih pravila o naknadi štete. SPGS je takođe rekao da će UNMIK obavestiti žalioca i Savetodavnu komisiju o daljem razvoju događaja u ovom slučaju.

Slučaj N.K. je samo jedan od brojnih primera neefikasnosti institucija i mehanizama zaštite imovinskih prava pripadnika nacionalnih manjina na Kosovu.

Projekat Pravne klinike za izbegličko pravo pokrenuli su UNHCR i Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu u junu 2006. godine. Osnovna ideja projekta je promovisanje ovog inovativnog modela nastave za studente prava i, u isto vreme, razvijanje jednog važnog dela budućeg sistema besplatne pravne pomoći za izbeglice i tražioce azila u Srbiji.

Klinika je počela sa radom u oktobru 2006. Teoretski deo projekta odvija se na Pravnom fakultetu i studenti tu imaju priliku da se detaljno upoznaju sa osnovama međunarodne zaštite izbeglica, ulogom države u tom sistemu, kao i mandatom UNHCR-a. Sastavni deo teoretske obuke je i upoznavanje sa osnovnim principima rada sa izbeglicama i tražiocima azila, te osnovama procedure utvrđivanja izbegličkog statusa.

Na inicijativu UNHCR-a, od februara 2007. studentima je omogućeno da se kroz praktičan rad u Praxisu upoznaju sa pravnim problemima sa kojima se suočavaju izbeglice i interno raseljena lica. Praktični deo nastave uključuje rad u kancelariji i na terenu. Terenski rad podrazumeva posete raseljeničkoj populaciji u kolektivnim centrima, romskim naseljima i privatnom smeštaju.

Sticanje praktičnog znanja i veština omogućava polaznicima Pravne klinike aktivno uključivanje u pravnu pomoć koja se pruža raseljeničkoj populaciji, pod nadzorom pravnika iz UNHCR-a i Praxisa koji se bave pravnom zaštitom.

«Što se grbo rodi, vrijeme ne ispravi.»
Valtazar Bogišić

Zakon o izbeglicama (u daljem tekstu: Zakon), kao i predloženi Zakon o izmenama i dopunama (Amandman) Zakona, sadrži izvestan broj bitnih nedostataka, koji ih čine neprimerenim za ostvarenje željenog cilja zakona tog tipa i naziva, sa aspekta potreba situacije i celine domaćeg i međunarodnog pravnog poretka.

Nasuprot Konvenciji o statusu izbeglica iz 1951. godine sa Protokolom o statusu izbeglica iz 1967. godine, obavezujućim i za Srbiju, član 1 Amandmana (o istom članu Zakona) nastavlja da održava krajnje krnju definiciju pojma «izbeglice», uz dodatne manjkave modifikacije. Ciljna grupa je i dalje blago diskriminatorno definisana («Srbima i građanima drugih nacionalnosti...») u smislu određene kategorije celokupne populacije izbeglica (u međunarodno priznatom značenju tog termina), koja je proizašla iz vrlo vremenski i geografski određene situacije («od 1991. do 1998. godine ... iz bivših jugoslovenskih republika»). Ovakav tip vremenskog i geografskog ograničenja prilikom determinisanja statusa izbeglice je ukinut stupanjem na snagu pomenutog Protokola, te je apsolutno neprihvatljiv kao element definicije izbeglica u domaćim zakonodavstvima zemalja potpisnica Protokola.

Ne može se osporavati očigledna namera zakonodavca da, i pored nesrećno odabranog naziva Zakona o izbeglicama, donošenjem takvog lex specialis-a pokuša brzo i što je moguće efikasnije regulisanje pitanja tzv. «post-dejtonskih» izbeglica. Ipak, ne može se ni ignorisati činjenica da su Zakon i predloženi Amandman, kao domaće pravo, u ovom delu suprotstavljeni ratifikovanim međunarodnim ugovorima i jasnoj obavezi Srbije da ih implementira. U slučaju kolizije, nad domaćim preovladava primenljivo međunarodno pravo, te su Zakon i Amandman, u svom najbitnijem delu – definicija ciljne grupe, bar teorijski podložni lišenju dejstva. Pojam izbeglice, u postojećim okolnostima, mora biti jedinstveno definisan prema prihvaćenim međunarodnim standardima.

Na značajnim mestima, Amandman odaje utisak znatno restriktivnijeg pristupa pravima izbeglica, odnosno dužnostima/obavezama nadležnih u njihovom zbrinjavanju. Između ostalih, član 6 Amandmana (o članu 8 Zakona) uvodi fakultativnost u pogledu obezbeđivanja privremenog smeštaja i pomoći u ishrani izbeglicama u kolektivnim centrima. Uvođenjem labave konstrukcije «može se obezbediti» u bitan segment aktivnosti nadležnih organa povodom zbrinjavanja izbeglica, otvara se put ozvaničenog i zakonitog zanemarivanja značajnog broja ugroženih lica. Zatim, član 14 Amandmana (o članu 16 Zakona) uvodi restriktivniji pristup pružanju materijalne ili druge pomoći izbeglici, u smislu umanjenja ili prestanka pomoći ukoliko se ispuni jedan od uslova u vezi sa zbrinjavanjem izbeglice i/ili jednog od članova njegove porodice. Dok predviđeno rešenje ima donekle legitiman cilj, problem je široko definisanje kategorije člana porodičnog domaćinstva izbeglice. Imajući u vidu egzistencijalnu važnost pomoći, formalna ispunjenost zacrtanih osnova njenog prestanka usled nastale promene na strani člana (šire) porodice bi u praksi mogla da proizvede višestruke negativne posledice. Iako se može reći da restriktivan pristup ima osnova, potrebno je suziti krug lica od direktnog uticaja na pružanje pomoći samo na članove uže/nuklearne porodice izbeglice.

Inače, ostao je potpuno netaknut predloženim Amandmanom bitan član 18 Zakona o gubitku prava utvrđenih Zakonom (statusa izbeglice), uprkos činjenici da je potpuno suprotstavljen jasnim odredbama Kovencije i da je praksa ukazala na velike probleme nastale u njegovoj primeni. Ovde se, između ostalog, misli na praksu (i prvostepenog i drugostepenog) tipskog ukidanja statusa izbeglice tokom 2005. godine na bazi potpuno neobrazloženih navoda da lice nije prijavilo promene u svojstvu izbeglice koje su od bitnog uticaja za ostvarivanje prava itd., tj. na osnovu potpuno činjenično neutemeljenih procena da se lice prosto vratilo (čak i bez namere nastanjenja) u državu svog prethodnog prebivališta. Imajući u vidu mane ovog i drugih, neposredno vezanih članova, neophodno je ustanoviti nedvosmislene kriterijume za prestanak i opoziv statusa izbeglice u skladu sa Konvencijom, koji ne dozvoljavaju mogućnost faktički neograničene diskrecione ocene.

Primer razilaženja sa svrhom jednog «pravog» zakona o izbeglicama sadržan je i u razradi člana 15 Amandmana (o članu 19 Zakona), koji predviđa i regulisanje stambenih potreba «izbeglic[a] i članova njihovog porodičnog domaćinstva koji su stekli državljanstvo Republike Srbije radi njihove integracije [italic dodat]». Ukoliko se uzme u obzir da se, prema postojećim principima izbegličkog prava, izbeglički status okončava, između ostalog, sticanjem novog državljanstva, ostaje pitanje održivosti realnog osnova dualnog statusa (izbeglica sa državljanstvom) i preferencijalnog tretmana pojedinih državljana Srbije. Uspostavljanje prima facie opšte pretpostavke o potrebi pozitivne diskriminacije cele jedne kategorije državljana Srbije i/ili članova njihovih porodica u odnosu na ostale materijalno ugrožene građane nosi izvesnu dozu rizika u praksi. Isti cilj bi se mogao postići i donošenjem posebnog, po materiji i nazivu primerenijeg zakona. U domenu jednog takvog zakona bi se moglo naći i mnogo pravičnije (prema izbeglicama) rešenje pitanja svojine na nepokretnostima pribavljenim u svrhu rešavanja stambenih potreba izbeglica, u odnosu na sadašnji, nedovoljno odmereni član 16 Amandmana o beskompromisnom primatu državne svojine na istim i modalitetima daljeg korišćenja/transfera prava.

Imajući u vidu krajnji efekat Amandmana u smislu prevazilaženja namene i održavanja manjkavosti konkretnog Zakona, trebalo bi odbaciti ideju bilo kakvih «izmena i dopuna» zastarelog Zakona o izbeglicama kao gubitak dragocenog vremena i sredstava. Donošenje novih zakona u odgovarajućim oblastima, a pre svih iscrpnih zakona o azilu i socijalnom stanovanju, bio bi jedini racionalan pristup celokupnoj problematici i osnov njenog uspešnog rešavanja.

U junu 2006. godine UNHCR i Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu pokrenuli su projekat Pravne klinike za izbegličko pravo s ciljem da promovišu ovaj inovativni model nastave za studente prava i istovremeno razviju jedan važan deo sistema besplatne pravne pomoći za izbeglice i tražioce azila u Srbiji.

Teorijski deo projekta odvijao se na Pravnom fakultetu gde su studenti imali priliku da se upoznaju sa osnovama međunarodne zaštite izbeglica, sa osnovnim principima rada sa izbeglicama i tražiocima azila, osnovama procedure utvrđivanja izbegličkog statusa, kao i sa ulogom države u tom sistemu.

U okviru praktičnog dela projekta, studenti su od februara 2007. godine bili na praksi u nevladinoj organizaciji Praxis. Studenti su u kancelariji upoznati sa pravnim problemima sa kojima se suočavaju izbeglice i interno raseljena lica, a zajedno sa pravnicima Praxisa posećivali su raseljeničku populaciju u kolektivnim centrima i nelegalnim romskim naseljima širom Srbije.

Nakon uspešno obavljene prakse, 27. juna 2007. godine Praxis je dodelio studentima sertifikate. Kako se ovaj projekat pokazao zanimljivim i korisnim za polaznike Pravne klinike, Praxis će nastaviti saradnju sa UNHCR-om i Pravnim fakultetom Univerziteta u Beogradu tako da će i buduće generacije studenata imati priliku da se na isti način upoznaju sa praktičnim radom sa raseljeničkom populacijom.