Beograd, 18. februara 2021. godine, udruženja A 11 – Inicijativa za ekonomska i socijalna prava i Praxis predstavila su izveštaje o primeni Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći iz ugla lica u riziku od apatridije i interno raseljenih lica u Srbiji. Izveštaj Inicijative A 11 se fokusirao na primenu Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći iz ugla interno raseljenih lica, dok se izveštaj Praxisa bavi pitanjem primene ovog zakona iz ugla lica u riziku od apatridije. Iako su se bavili istraživanjem sprovođenja zakona za dve različite kategorije građana i građanki, oba izveštaja kao zaključke ističu velike izazove sa kojima se suočavaju najugroženiji u pokušajima ostvarivanja prava na besplatnu pravnu pomoć.
Istraživanje koje je sproveo Praxis pokazalo je da je samo 32% opština i gradova formiralo službu za besplatnu pravnu pomoć, a da u 18% jedinica lokalne samouprave nije podnet ni jedan zahtev za besplatnu pravnu pomoć, dok u 32% nije podneto više od 10 zahteva za godinu dana. Takođe je problematična činjenica da u dve trećine jedinica lokalne samouprave osobe koje odlučuju o zahtevima istovremeno i pružaju besplatnu pravnu pomoć.
Kako ističe Milan Radojev, pravni koordinator u Praxisu, izuzetno mali broj lica u riziku od apatridije uspeo je da dobije besplatnu pravnu pomoć na način koji je predviđen Zakonom. On je posebno naglasio da ovi građani skoro nikada nisu uspeli da samostalno ostvare pravo na besplatnu pravnu pomoć, već im je pomoć odobrena tek nakon što su im pravnici Praxisa u tome pomagali.
„Lica u riziku od apatridije, spadaju među najranjivije grupe u društvu. Nedostatak dokumenata im onemogućava pristup drugim osnovnim pravima, a ovde govorimo o licima koja ionako žive u dubokom siromaštvu. Ovo su lica niskog nivoa obrazovanja, pravno neuka, često ni sama ne znaju koja vrsta pomoći im je potrebna. Ako ne mogu da dobiju besplatnu pravnu pomoć kako bi dobila lična dokumenta, onda su u beznadežnom položaju“, navodi Marijana Luković, izvršna direktorka Praxisa.
Sa druge strane, istraživanje Inicijative A 11 ukazuje na nepristupačnost sistema besplatne pravne pomoći najugroženijim interno raseljenim licima. Osobe koje spadaju u posebno ugrožene grupe, koje su učestvovale u istraživanju, navode da nisu adekvatno informisane o načinu na koji koji mogu da pristupe besplatnoj pravnoj pomoći, da procedure nisu pristupačne i transparentne, kao i da njihovi zahtevi često bivaju odbijeni usmenim putem.
Pored toga, kao poseban problem koji otežava pristup pravnoj pomoći, ističe se da je obrazac zahteva za odobravanje besplatne pravne pomoći nedovoljno jasan, te da nije usklađen sa potrebama i stepenom obrazovanja nekih od najugroženijih građana. Studije slučaja koje su predstavljene ukazuju na nezakonitost u radu službi za besplatnu pravnu pomoć, kao i na nedovoljno jasne procedure i ukupnu nepristupačnost besplatne pravne pomoći najugroženijima.
Imajući u vidu nedostatke koje je primena Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći donela najugroženijim građanima, kao i činjenicu da su Zakonom udruženja građana koja su specijalizovana za pružanje besplatne pravne pomoći praktično isključena iz mogućnosti pružanja besplatne pravne pomoći, na predstavljanju izveštaja postavljeno je i pitanje da li je neophodno pristupiti izmenama Zakona i unapređenju njegove opredeljenosti za omogućavanje pristupa pravdi onim građanima i građankama koji su najugroženiji. Uz to, informativne kampanje o pravima koja građani imaju u sistemu besplatne pravne pomoći, kao i obuka zaposlenih koji se bave pružanjem besplatne pravne pomoći, pokazuju se kao neophodni koraci za unapređenje besplatne pravne pomoći za najugroženije.
Izveštaj Praxisa možete pogledati: OVDE
