Kako propusti u radu institucija mogu da utiču na život građana i građanki i njihov pristup osnovnim pravima, svedoči slučaj dečaka koji je Praxis evidentirao prilikom posete Doljevcu 2020. godine. Učeniku VI razreda osnovne škole trinaest godina nije bilo određeno lično ime. Roditelji su propustili da mu u zakonskom roku odrede ime, a ni otac nije priznao očinstvo.
Nakon što su roditelji otišli u inostranstvo, brigu o dečaku i njegovoj braći i sestri preuzeli su baba i deda, a po njihovoj smrti, deca su više meseci u Doljevcu živela sama, dok se iz inostranstva nije vratio njihov otac. Dečakova majka je pre više godina napustila porodicu. Dečak sada živi sa braćom, od kojih su dvojica punoletni.
U ovakvim situacijama, centar za socijalni rad je dužan da preduzme mere i aktivnosti kako bi se regulisao lični status deteta i omogućio pristup osnovnim pravima, u detetovom najboljem interesu. Organ starateljstva je bio dužan da sprovede postupak i donese odluku o određivanju ličnog imena deteta kao i da potom, donese odluku kojom određuje staratelja kako bi se regulisao dečakov lični status, a posebno prijava na zdravstveno osiguranje.
S obzirom na to da je prilikom terenske posete evidentirano da dečak nema određeno lično ime, uz pomoć Praxisa je Centru za socijalni rad u Doljevcu podnet zahtev za određivanje ličnog imena.
Pošto nije dobijen odgovor po osnovu podnetog zahteva, Centru za socijalni rad u Doljevcu je upućen dopis kojim je zahtevana informacija o statusu predmeta. U telefonskim razgovorima, koji su potom usledili, pravniku, supervizoru i socijalnom radniku Centra je predočeno da Porodični zakon nalaže organu starateljstva da odredi lično ime deteta u ovakvim slučajevima, kao i da je u interesu deteta da formalno stekne pravni subjektivitet. Praxis je tada naročito napomeno da su dečaku, zbog neposedovanja dokumenata, uskraćena osnovna prava, a posebno pravo na zdravstvenu zaštitu i obrazovanje.
Predstavnici centra su bili pri stavu da nije moguće odrediti lično ime deteta bez učešća roditelja. S obzirom na to da organ starateljstva i dalje nije donosio odluku po podnetom zahtevu, upućena je urgencija, nakon čega je Centar dostavio obaveštenje da nije u mogućnosti da sprovede postupak određivanja ličnog imena deteta, jer se majka deteta ne nalazi na adresi na kojoj je mesno nadležan Centar za socijalni rad. Dečakova majka živi u Nemačkoj i ne poseduje važeću ličnu kartu.
Centar za socijalni rad je dužan da svakom detetu odredi ime, ukoliko ono nije određeno u zakonskom roku, bez obzira na bilo koje okolnosti, pa i na to da li majka može da učestvuje u postupku. Pravo na upis u matičnu knjigu rođenih i na lično ime svakom detetu garantuju i Ustav i Porodični zakon i Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima i Konvencija o pravima deteta.
U međuvremenu, dečakova starija braća su samostalno odlazila u Centar za socijalni rad u Doljevcu, kome su se obraćali radi regulisanja ličnog statusa maloletnog brata. Nakon što su više puta insistirali kod ovog organa starateljstva da preduzme mere kako bi se rešio dečakov status, kako su Praxisu preneli, iz Centra su im pretili da će izmestiti dečaka i smestiti ga u hraniteljsku porodicu, nakon čega su prestali da se obraćaju organu starateljstva.
Od dečakove braće Praxis je saznao da je dečaku prošle godine dijagnostifikovan dijabetes. Nakon višednevnog ispoljavanja različitih simptoma, pedijatar Doma zdravlja u Doljevcu pristao je da ga pregleda, iako dete nije imalo zdravstvenu knjižicu. Analizom krvi je tada bio utvrđen višestruko povišen nivo šećera, zbog čega je dečak hitno prevezen u Klinički centar Niš, gde su isprva odbili da ga prime zbog neposedovanja zdravstvene knjižice. Pošto se nalazio u teškom zdravstvenom stanju, dečak je ipak primljen na bolničko lečenje. Nakon otpusta iz Kliničkog centra Niš, pošto nije posedavo izvod iz matične knjige rođenih ni zdravstvenu knjižicu, dečak nije mogao da ode na pregled kod endokrinologa. Sva medicinska sredstva i potrošni materijal neophodan za kontrolu nivoa šećera u krvi, koje bi inače dobijao bez troškova da je zdravstveno osiguran, dečak je kupovao i to kada i ukoliko bi porodica za to imala novca.
Zbog ozbiljnosti situacije i dečakovog zdravstvenog stanja, a usled propusta u radu centra za socijalni rad, Praxis se obratio Zaštitniku građana kako bi preduzeo radnje iz svoje nadležnosti i sproveo kontrolu zakonitosti postupanja centra. UNHCR i Zaštitnik građana su, zajedno sa Ministarstvom za državnu upravu i lokalnu samoupravu Republike Srbije potpisnici Sporazuma o razumevanju, čiji je cilj rešavanje preostalih problema sa kojima se suočavaju osobe bez ličnih dokumenata, kao i članovi Operativne grupe formirane u okviru ovog sporazuma.
Uprkos ranijim naporima Praxisa koji su trajali duže od devet meseci i ukazivanja na potrebu reševanja dečakovog slučaja i na nezakonito postupanje Centra, tek nakon što je Zaštitnik građana sproveo kontrolu zakonitosti postupanja centra za socijalni rad, ovaj organ starateljstva je pokrenuo postupak za određivanje ličnog imena deteta. Rezultati su u potpunosti bili vidljivi dva meseca nakon uključivanja Zaštitnika građana u ovaj slučaj.
Centar za socijalni rad u Doljevcu je doneo rešenje kojim je dečaku određeno lično ime. Sproveden je upis ličnog imena, određivanje JMBG-a i upis činjenice državljanstva u matičnoj službi u Nišu. Dečak je tek tada, trinaest godina nakon rođenja dobio potrebna dokumenta, sa kojima je napokon mogao da ostvari pravo na zdravstveno osiguranje koje mu je bilo preko potrebno. Centar za socijalni rad u Doljevcu je pribavio izvod iz matične knjige rođenih i u saradnji sa ispostavom Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje u Doljevcu izvršio prijavu dečaka na zdravstveno osiguranje.
Time je konačno dobijen epilog ovog slučaja, dečaka iz Doljevca koji trinaest godina nije imao pristup osnovnim pravima jer mu nije bilo određeno lično ime. Slučaj je rešen u roku od dva meseca nakon obraćanja Zaštitniku građana, zahvaljujući saradnji uspostvljenoj u okviru Operativne grupe, a na osnovu Sporazuma o razumevanju između UNHCR-a, Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu i Zaštitnika građana Republike Srbije. Iako je ovaj slučaj konačno uspešno rešen, on pokazuje da je u praksi potrebno još dosta raditi na jačanju kapaciteta, kao i na senzitivisanju službenika o posebnom položaju i potrebama lica iz marginalizovanih grupa, kako bi svi građani pod jednakim uslovima bez diskriminacije mogli da pristupe osnovnim pravima. Primeri poput ovog o dečaku iz Doljevca pokazuju nam koliko je neophodna i važna pravna pomoć, ali i zagovaranje u ovim slučajevima. Uprkos uspesima koji su do sada postignuti na ovom polju, na terenu i u praksi se, nažalost, još uvek susrećemo sa ljudima koji i dalje nemaju lična dokumenta i, kao posledicu toga, nemaju mogućnost da ostvaruju osnovna prava.
