Migrantska "Balkanska ruta" zvanično je zatvorena 8. marta, što je za mnoge izbeglice iz Sirije, Pakistana i Avganistana značilo da dalje od Grčke neće moći. Uprkos tome, krijumčarski kanali i dalje rade svoj posao, pa se u Beogradu nađe minimum 100 izbeglica na dan od kojih većina ne zna ni u kojoj je zemlji. Kao dodatak smrtonosnoj turi, izbeglice najčešće budu ostavljene na obodu grada, a neretko većina zaluta. Tu u pomoć pristiže organizacija Praksis čije mobilne ekipe patroliraju gradom. Praksis je nevladina organizacija koja se bavi besplatnim pružanjem pravne pomoći i borbom za ljudska prava. Izbeglice najčešće informišu o uslovima boravka u Srbiji, ali većina tek od njih sazna da dalje neće moći.
Iskustva volontera Praxisa su različita i većinu ih nećemo čuti u medijima. Oni nikada ne znaju šta ih čeka određenog dana, skoro kao ni izbeglice kojima pomažu. Kada je kiša, izbegli ljudi dođu promrzli, mokri, gladni i bez nade. Tek kasnije ih sačeka informacija da su Nemačka ili Austrija u ovom momentu za njih zabranjeni. Retko ko od njih poželi da ostane u Srbiji, tvrde u Praxisu. No, njihova dužnost je i da im objasne uslove azila u Srbiji i azilnog centra nedaleko od Beograda.
"Stani u red. Izvoli. Hrana. Odeća ti je tamo. Ovde potpis. Hvala. Sledeći. I tako iz zemlje u zemlju. Izvini što plačem. Pomažu ljudi, naravno. Samo me niko dugo nije pitao iskreno 'kako si' (Čovek, 1960, Sirija)". Ovo je samo jedna od rečenica koju volonteri organizacije Praksis skoro svakodnevno čuju. O tome sa čim se sve još susreću i koliko im je teško da pomognu ljudima koji su na putu mesecima, ispričala je koordinatorka timova za pomoć izbeglicama u ovoj organizaciji Mirjana Nešić.
Padala je kiša i uprkos martu i dalje je veoma hladno. Sigurno ste imali mnogo posla, pa je bio izazov "uhvatiti" vas za razgovor. Možete li na početku da nam opišete kako izgleda jedan vaš radni dan i rad sa izbeglicama?
Jednostavno, je ovo posao koji čoveka uvlači i obuzima. Evo koliko smo samo odlagali ovaj razgovor… Uvek se pojavi neka nova situacija koja zahteva da baš vi budete na terenu. Ja se ovim poslom bavim od septembra, kada je sve ovo počelo, jer govorim arapski i turski jezik. Počelo je tako što sam pomagala i to me je sto odsto uvuklo u priču. Bila sam na svim graničnim prelazima i radila dosta na terenu.
Kako uspevate da ih nađete po gradu? Koliko vas ima u organizaciji koja uskače u pomoć izbeglicama?
Naš tim je u principu najmobilniji i naša aktivnost se sastoji od patroliranja. Ima nas 15 i u tri smene pokrivamo teren. Volonteri patroliraju u grupama i jedino tako možemo da kvalitetno pomognemo ljudima.
Na koji način im sve pomažete?
Osim humanitarne pomoći koju im pružamo, jer ljudi budu iscepani, mokri, gladni, u razgovoru im dalje pomažemo. Ali, tu se javljaju prvi problemi jer, recimo, njima krijumčari svačim pune glave, pa i sa tim da treba nas da izbegavaju. Tu su i strahovi od policije koji uvek postoje. I u takvim situacijama im treba pomoći i to u što kraćem vremenu, kako bi oni sami rekli šta im je potrebno, a da to nije ono vidljivo, kao što je možda lekarska pomoć. Trudimo se da im i ukratko objasnimo koja su njihova prava u zemlji u kojoj se nalaze, budući da najčešće ne znaju gde su.
Zvanična odluka Srbije je da oni ne mogu da uđu u Srbiju, a opet ih ima. Šta ih vi savetujete?
Zvanično oni ne mogu više da uđu u Srbiju, a u Beogradu bude bar 100 novih koji dolaze. Njihova jedina opcija je da traže azil u Srbiji, pa im mi objasnimo kakve su njihove prednosti ako se postave kao tražioci azila. Ima i onih koje to uopšte ne zanima, naravno.
Koji je vaš najjači utisak? Zaista se susrećete sa tragičnim ljudskim sudbinama.
Mogli bismo da utiske rangiramo na dnevnom nivou pošto svakodnevno neki prevagne. Ono što se ponavlja jeste to veliko zadovoljstvo kada dobijete nečiju zahvalnost i da vam je neko prepustio rešavanje te situacije u ruke i da jednostavno ima poverenja u vas.
Svesni smo da se i u medijima, a i na ulici, mogu videti predrasude prema ovim ljudima. Da li biste ukratko mogli da objasnite našoj mladoj publici šta ste vi saznali kroz rad sa izbeglicama?
Tu se zaista stvara empatija prema ljudima, brišete sve druge predrasude koje vam se serviraju u medijima. Hteli ili ne, svi smo izloženi tome, ali kada upoznate živu osobu koja je to doživela, postajete svesni koliko se ne slažete sa postojećim modelima sa kojima nas bombarduju sa svih strana.
Preuzeto sa sajta Omladinskog Radia.