Tokom Nedelje evropske akcije protiv rasizma predstavili smo vam niz priča i saznanja sa kojima se susrećemo u svakodnevnoj borbi za poštovanje ljudskih prava. Međunarodni dan borbe protiv rasne diskriminacije obeležavamo uz razgovor sa Natašom Tasić-Knežević, prvom romskom operskom pevačicom u Srbiji i borkinjom za ljudska prava koju je OEBS 2012. godine uvrstio među najistaknutije Romkinje sveta. 

O rasizmu, diskriminaciji i značaju uvažavanja međusobnih različitosti 

- Protiv diskriminacije i rasizma se treba boriti svaki dan i svaki čas. Sam problem diskriminacije i rasizma leži u različitosti. Svaki narod i svaka narodnost nose u sebi veliko bogastvo i kulturu, a prihvatiti različitost znači obogatiti sebe i svoju zemlju na najbolji mogući način. Međutim, obično ljudska sujeta, pohlepa i gordost čine da se neko oseti više vrednim od nekoga drugog. Tako je bilo kroz vekove, a najveća eskalacija u 20. veku je dovela do Prvog i Drugog svetskog rata i velikog stradanja Jevreja, Roma i Srba. Današnja Evropa, naviknuta na ušuškanost u poslednjih sedamdesetak godina, suočava se sa azilantima sa Bliskog istoka koje je muka naterala da odu sa svojih ognjista, a činjenica da azilanti dolaze sa drugog kulturnog i verskog područja stvara veliki pritisak i strah među Evropljanima. Sto se tiče Roma, oni su uvek bili u Evropi, ali i na svim kontinentima. U zavisnosti od zemlje u kojoj su živeli, stapali su se sa stanovništvom, preuzimali su veru, ali su zadržali i svoj identitet. To je dovelo do toga da i dan danas Romi žive izdvojeno u „mahalama“, i da su većinom neprihvaćeni od lokalnog stanovništva. Romi i njihova kultura ostavili su veliki trag u pisanoj reči, slikastvu i muzici. Ja lično mogu da pričam o uticaju romske kulture i umetnosti na kompozitore klasične muzike poput Bramsa, Dvoržaka, Verdija, Lehara, Rahmanjinova, Lista, Kalmana, Šuberta, Šumana... Da nije bilo Roma, danas ne bismo imali „Karmen“ ili  „Trubadura“. Međutim, koliko god da su bili inspiracija u kulturi, na isti način su bili ubijani i odbacivani od svih. 

O sputavanju, podršci, životnim borbama, lekcijama i snovima

- Školovanje nam nije bilo lako. Mi smo se zaista trudile i bile smo odlični đaci od prvog osnovne pa do magistarskih studija, a za to mogu da zahvalim našoj majci koja nam je u detinjstvu, a i kasnije tokom sazrevanja, bila velika podrška. Sve tri smo pevale u crkvenom horu, a ja sam poželela da naučim da pevam da bih poboljšala pojanje na liturgiji, jer su me sveštenici stalno zvali da budem solista na liturgiji. Tada sam naišla na prva zatvorena vrata sto se tiče muzičkog obrazovanja. Na prijemnom ispitu mi je savetovano da nastavim sa Saobraćajnim fakultetom jer nemam perspektivu. Roma u operi, koja se kod nas još uvek smatra „elitnom“ umetnošću, nije bilo. Međutim, tu je Božja volja očigledno bila drugačija, te sam ja kasnije već kao studentkinja Saobraćajnog fakulteta, a zahvaljujući Jovanu Ćirilovu, upoznala princezu Jelisavetu Karađorđević, koja mi je pomogla i stipendirala studije na Akademiji lepih umetnosti, na odseku za solo pevanje. Da nije bilo nje, ja ne bih nikada upisala akademiju. Zahvalna sam i svome suprugu koji mi je velika podrška i verni pratilac što se tiče zajedničkih nastupa. Ne mogu reći da me nisu doticale opaske u vezi sa mojom nacionalnom pripadnošću, ali ja nikada i nisam krila ko sam i šta sam. Sama reč „Ciganka“ me jako povredi, jer znam sta se krije iza toga i znam koliko ljudi mogu da budu zli, to smo i te kako osetile, ali okruziš se dobrotom i naoružas se dobrotom i molitvom i teraš dalje. 

O položaju žena i rodnoj ravnopravnosti

- Sam položaj žena u našem društvu je strašan. Žrtve su stalne diskriminacije i nasilja u porodici. Kod Roma je još teže jer je siromaštvo veće. Da bi jedna porodica bila zdrava i supružnici moraju da budu složni. Kod nas se odmalena deca uče da je muško gazda u kući. Pošto sam ceo život išla u crkvu, sveštenik nam je uvek lepo govorio da ne može vrat bez glave, niti glava bez vrata. Tako je i u braku, ili vanbračnoj zajednici, što je u današnje vreme sve popularnije. Ako je bilo nesuglasica pre rođenja dece, one se samo produbljuju i zbog toga je sve više žena i dece koji trpe nasilje, a neretko i bivaju ubijeni. Policija i socijalni radnici tek sada pokušavaju da urade nešto, mada je i to malo. Zakoni se izglasavaju, ali ih niko skoro ne poštuje, niti se rukovodi njima. Onog trenutka kada država u sprovođenju zakona bude bila jača od pojedinaca, tada će se sve promeniti.

 O posledicama dečjih, ranih i prinudnih brakova  

- Dečji brakovi su kršenje ljudskih prava, pogotovo prava devojčice da odrasta i živi normalno. To se najčešće dešava zato što nema izbora, ili deci nije pružen izbor. Ako deca krenu u školu i u školi naiđu na odbacivanje ili zanemarivanje, ona nemaju kuda već da se vrate ustaljenom načinu života - životu kojim su živeli svi pre njih. Ako se dete ne pojavi na nastavi, onda je dužnost socijalnog radnika, pedagoga i učitelja da provere zašto ga nema na nastavi i da vrše stalni pritisak na roditelje, dok deca ne nastave da pohađaju nastavu redovno. Ima slučajeva kada se rani brak sklopi jer se dvoje dece zaljubilo, a roditelje je sramota da vrate decu kući, pa onda daju pristanak za sklapanje braka, ali ima i slučajeva prinudnog sklapanja brakova, te neretko devojčice završe kao žrtve trgovine ljudima. Svaka država treba da reguliše zakon u vezi sa sklapanjem brakova maloletnih lica, a ako se zakon prekrši, svi koji su doveli do toga treba da budu automatski kažnjeni. Rani brakovi nisu tradicija, već posledica nedostatka boljeg izbora. Kada bismo dali izbor, sve bi se sredilo.