Tokom aprila 2016. godine, Praxis je održao dve dvodnevne radionice za Romkinje i Rome u Leskovcu i Kostolcu usmerene na prevenciju i eliminaciju dečjih, ranih i prinudnih brakova. Radionice su organizovane kao deo aktivnosti projekta „Pravna pomoć licima u riziku od apatridije u Srbiji“, koji finansira UNHCR.
U radionicama su učestvovale 52 žene i devojčice i 40 muškaraca i dečaka. Cilj radionica je bio da se kroz diskusiju zajednički imenuju uzroci i posledice ove škodljive tradicionalne prakse, kao i da se dođe do predloga mehanizama koji bi doveli to prevencije i eliminacije dečjih, ranih i prinudnih brakova. Razgovarali smo o značaju zdravog razvoja dece u najranijem detinjstvu, poštovanju dečjih potreba i želja, neophodnosti redovne zdravstvene zaštite, sa posebnim osvrtom na seksualno i reproduktivno zdravlje, ali i na ključni značaj pravovremenog obrazovanja. Na ovaj način, podstakli smo učesnice/ke na dalji razgovor o ulozi žene i muškarca u romskoj zajednici, o uzrocima i posledicama dečjih, ranih i prinudnih brakova i o tome kako ih preduprediti. Kao glavne uzroke zastupljenosti dečjih, ranih i prinudnih brakova u romskoj zajednici, učesnice i učesnici radionica izdvojili su siromaštvo, nizak obrazovni status romskih porodica koje žive u romskim naseljima, visoku stopu nezaposlenosti Romkinja i Roma i patrijarhalnu kulturnu tradiciju.
„Kod nas dosta znači ako sačuvaš nevinost do braka; kada sačuvaš nevinost sačuvala si i obraz, čast i poštenje porodici. Nama to mnogo znači.“
„Životni vek Roma je od 50 do 55 godina. Kratak životni vek je često baš i posledica ranih brakova, i kod žena i kod muškaraca. Romkinje i Romi rano stupaju u brak, rano rađaju, rano postaju roditelji. Ne umeju da neguju decu i o deci se najmanje brinu roditelji, o svemu odlučuju babe i dede.“
„Ne podržavam da se deca udaju i žene sa 13, 14 godina. Ne dolikuje da se devojčica uda tako mlada. Bitno je kako je roditelji vaspitaju, a važan je i sastav naselja u kojem porodica i deca žive. U mešovitim naseljima mladi Romi i Romkinje najčešće idu u školu i uče, a u čisto romskim naseljima roditelji su najčešće nepismeni pa su i deca najčešće nepismena.“
„Veliki broj nas je tradicionalan, patrijarhalan; roditelji prate devojčice u školu da se ne bi desilo da izgube nevinost pre braka.“
„Zašto roditelji prodaju ćerke? Kada odem u centar za socijalni rad da tražim novčanu socijalnu pomoć oni mi kažu – zdrav si, prav si, idi radi! A gde da se zaposlim – nigde! I situacija je sve gora i gora. Zašto bih dao dete u školu kad nema gde da se zaposli.“
U drugom delu radionice, učesnicama/ima su prikazani filmovi Izbjegni moju sudbinu i Ja sam Romkinja. Prvi film, koji govori o svedočenjima Romkinja žrtvama prinudnih brakova i nasilja u porodici, nikoga nije ostavio ravnodušnim. Utisci su varirali od „ovo je žalosno i strašno, ali toga nema kod nas“, preko toga „sve je istina“, do toga da su se neke učesnice prepoznavale „Ovo je moja priča od 17 godina, to je to, šta da radim, otac me je prodao“, a neki su se osećali i postiđeno „Nikada se u životu nisam stideo, ali danas me je bilo sramota što sam pripadnik romske zajednice“. Drugi film je svojim afirmativnim konceptom inspirisao prisutne i usmerio ih da još jednom obrazovanje vide kao put ka boljoj budućnosti za sve devojčice i dečake.
U narednom periodu, održaćemo opštinske sastanke u Leskovcu i Kostolcu koji će okupiti predstavnike svih relevantnih institucija na lokalu.
