Pretnje, zastrašivanje i nasilje koje sprovode pojedinci i neformalne grupe u poslednjih nekoliko nedelja, a čija su meta izbeglice i migranti, kao i raspirivanje netrpeljivosti koje je prisutno u javnosti, u medijskom izveštavanju i individualnim nastupima, mogu da imaju nesagledive posledice po bezbednost, zdravlje i dobrobit dece i odraslih koji su upravo zbog nasilja i nesigurnosti bili prisiljeni da napuste svoje zemlje porekla. Kažnjive prema domaćim zakonima i u suprotnosti sa međunarodnim konvencijama o ljudskim pravima, čija je Srbiija potpisnica, ove pojave takođe su u suprotnosti sa značajnim rezultatima koja je Srbija postigla u pružanju podrške izbeglicama i migrantima, i kao takve moraju biti sankcionisane i zaustavljene.

U prethodne četiri godine, radeći zajedno, državni organi, institucije i civilno društvo uložili su značajne napore kako bi izgradili sistem podrške za izbeglice i migrante koji, krećući se Balkanskom rutom, prolaze kroz Srbiju. Deca i odrasli koji su, u potrazi za sigurnim mestom, preduzeli rizično i teško putovanje, pronašli su utočište u centrima za prihvat izbeglica i migranata. Zahvajujući pomoći koja im je pružena, svedoče o tome da se u Srbiji osećaju bezbedno i da su zadržali osećaj ljudskog dostojanstva. Deca izbeglice i migranti koja su uključena u škole širom Srbije i njihove porodice govore o značaju koji za njih predstavlja prilika da nastave školovanje, kao i da na taj način ostvare kontakt sa širom zajednicom, steknu nove prijatelje i osete se kao da im se život, prekinut izbegličkom situacijom, nastavlja.

Razvijanje i unapređenje sistema podrške za ranjive grupe, u ovom slučaju izbeglice i migrante, ulaganje je u razvoj društva koje obezbeđuje ostvarenje ljudskih prava za sve i koje se temelji na demokratskim vrednostima i solidarnosti. Nasilje i govor mržnje čiji su predmet izbeglice i migranati, veliki su korak nazad, utiču na pogoršanje celokupnog stanja u društvu i ugrožavaju dostojanstvo svih građanki i građana.

Od izuzetne je važnosti da svi članovi društva, kako pojedinci tako i akteri koji učestvuju u javnom i političkom životu, deluju u cilju promocije i zaštite ljudskih prava kako bi se zaustavile pretnje, zastrašivanje i nasilje usmereno ka izbeglicama i migrantima i kako bi se sprečili slični incidenti u budućnosti.

Nadležni državni organi moraju da pravovremeno i efikasno reaguju istražujući i sankcionišući protivzakonite postupke koje čine pojedinci i grupe, raspirujući nacionalnu i rasnu mržnju i netrpeljivost. Osim što ugrožavaju bezbednost i dobrobit izbeglica i migranata, ovi postupci remete javni red i mir i povećavaju rizike za sve građanke i građane. Od izuzetne je važnosti takođe da nadležni državni organi i službe deluju preventivno, i da, sarađujući kako međusobno, tako i sa civilnim društvom, kontinuirano rade osiguravanju bezbednog okruženja za sve izbeglice i migrante. Ovo se, između ostalog, može postići češćim prisustvom policijskih patrola na mestima na kojima se izbeglice i migranti okupljaju, kao i drugim merama koje će smanjiti rizike za izbeglice i migrante kada se nalaze van centara za smeštaj.

Neprofesionalnim izveštavanjem, kao i objavljivanjem neproverenih i netačnih informacija mediji učestvuju u širenju poruka mržnje, i doprinose širenju straha i netrpeljivosti. Neophodno je da se mediji pridržavaju Kodeksa novinara Srbije, kao i da se, izveštavajući, oslanjaju na relevantne izvore informacija, kao što su institucije i organizacije, kako republičke, tako i one iz civilnog društva, koje pružaju podršku izbeglicama i migrantima.

• ATINA
• Centar za Integraciju Mladih
• Centar za Kriznu Politiku i Reagovanje
• Info Park
• Jesuit Refugee Service
• Mreža psihosocijalnih inovacija
• PRAXIS
• Save the Children International

In January 2020, Praxis continued providing assistance to refugees/migrants, through information, psychosocial support, referrals to the targeted assistance provided by various organisations/institutions or covering the costs of transport to the asylum and reception centres.

A total of 895 newly arrived refugees/migrants were informed about current situation in Serbia and the region, legal status and available legal options (seeking asylum in Serbia, assisted voluntary return to the country of origin, possibilities of family reunification abroad or resettlement to a third country when possible), accommodation in asylum centres (AC) or transit-reception centres in Serbia, means of transportation to the assigned centres, other rights and available services (medical care, psychosocial support, food, NFIs, various workshops for refugees/ migrants etc).

Download the whole Protection Monitoring Report for January 2020 here.

In december 2019, Praxis continued providing assistance to refugees/migrants, through information, psychosocial support, referrals to the targeted assistance provided by various organisations/institutions or covering the costs of transport to the asylum and reception centres.

A total of 984 newly arrived refugees/migrants were informed about current situation in Serbia and the region, legal status and available legal options (seeking asylum in Serbia, assisted voluntary return to the country of origin, possibilities of family reunification abroad or resettlement to a third country when possible), accommodation in asylum centres (AC) or transit-reception centres in Serbia, means of transportation to the assigned centres, other rights and available services (medical care, psychosocial support, food, NFIs, various workshops for refugees/ migrants etc).

Download the whole Protection Monitoring Report for December 2019 here.

In November 2019, Praxis continued providing assistance to refugees/migrants, through information, psychosocial support, referrals to the targeted assistance provided by various organisations/institutions or covering the costs of transport to the asylum and reception centres.

A total of 1589 newly arrived refugees/migrants were informed about current situation in Serbia and the region, legal status and available legal options (seeking asylum in Serbia, assisted voluntary return to the country of origin, possibilities of family reunification abroad or resettlement to a third country when possible), accommodation in asylum centres (AC) or transit-reception centres in Serbia, means of transportation to the assigned centres, other rights and available services (medical care, psychosocial support, food, NFIs, various workshops for refugees/ migrants etc).

Download the whole Protection Monitoring Report for November 2019 here.

Srbija još uvek nije ispunila važnu obavezu koju joj nalažu ratifikovane međunarodne konvencije, Ustav i domaći zakon. Iako je tim aktima propisano da svako dete mora biti upisano u matičnu knjigu rođenih odmah nakon rođenja, to pravo u Srbiji i dalje nije dostupno svoj deci. Deca čije majke ne poseduju lične dokumente ne mogu biti upisana u matičnu knjigu rođenih odmah nakon rođenja, već je za njih potrebno voditi posebne postupke, koji mogu biti dugotrajni i komplikovani. Do okončanja tih postupaka deca ostaju bez izvoda iz matične knjige rođenih i bez pristupa zdravstvenoj i socijalnoj zaštiti, kao i drugim pravima.

Osnovna prepreka koja sprečava upis u matičnu knjigu rođenih odmah po rođenju dece čije majke ne poseduju lične dokumente nalazi se u odredbama podzakonskih akata koji regulišu prijavu rođenja i upis u matične knjige.

Da je takva situacija neodrživa pokazuje i sve veći broj preporuka i izveštaja međunarodnih organizacija i ugovornih tela u kojima se Srbija poziva da svakom detetu omogući upis u matične knjige odmah po rođenju, i to bez obzira da li roditelji poseduju lične dokumente. U 2019. godini takve preporuke doneli su Komitet UN za eliminisanje diskriminacije žena i Evropska komisija, a i Komitet UN za ekonomska, socijalna i kulturna prava je problem upisa u matičnu knjigu rođenih uvrstio u listu pitanja koje je postavio Srbiji u okviru procesa izveštavanja o primeni Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima.

Prethodno su Srbiji takve preporuke uputili i Savet za ljudska prava Ujedinjenih nacija, Komitet UN za prava deteta, Komitet UN za ekonomska, socijalna i kulturna prava, Komitet UN za ljudska prava, Evropski parlament. Srbija se obavezala i da će ispuniti Ciljeve održivog razvoja UN, uključujući i cilj da se svakome omogući upis u matičnu knjigu rođenih.

Nažalost, međunarodne preporuke nisu ispunjene a sporne odredbe podzakonskih akata su još uvek na snazi, zbog čega majke koje nemaju lična dokumenta i dalje ne mogu da upišu svoju decu u matičnu knjigu rođenih odmah nakon rođenja. Posebno je zabrinjavajuće to što se po pravilu radi o deci koja pripadaju romskoj nacionalnoj manjini, koja žive na marginama društva, u dubokom siromaštvu.

U Srbiji se i dalje rađaju deca koja ne mogu da budu upisna u matičnu knjigu rođenih odmah nakon rođenja i koja zbog toga ne mogu biti prepoznata kao subjekti prava. Ova deca u prvim mesecima, a ponekad i godinama života ostaju bez ličnih dokumenata, zbog čega im pristup mnogim pravima ostaje uskraćen ili znatno otežan. Najčešće je reč o deci romske nacionalnosti, a u matične knjige ne mogu da se upišu zato što njihove majke ne poseduju lične dokumente.

U želji da prikažemo sa kojim se svakodnevnim problemima suočavaju ta deca i njihove porodice, Praxis je razgovarao sa roditeljima neke od te dece. Njihovi slučajevi još jednom potvrđuju da je neophodno da se za ovaj problem napokon nađe trajno rešenje.

Nadira (19) je još jedna majka koja nije mogla da svoje novorođeno dete upiše u matičnu knjigu rođenih zbog toga što nije imala lične dokumente. Dokumente nije imala jer ni njena majka nije imala svoje dokumente kada se porađala, tako da ni ona nije mogla Nadiru da upiše u matične knjige. Tako je Nadirina ćerka Adelina postala treća generacija u toj porodici koja ima problem sa ličnim dokumentima i upisom u matične knjige.

Na primeru ove porodice pokazuje se koliko je važno da se osobe koje ne poseduju dokumente na vreme upišu u matične knjige, jer bez toga se samo nastavlja niz neupisanih potomaka a broj osoba bez dokumenata se umnožava.

Međutim, procedura za pribavljanje dokumenata ponekad može da traje godinama. To je bio slučaj i sa Nadirinom porodicom. Zbog različitih okolnosti koje su njihove slučajeve činile komplikovanim, ali najviše zahvaljujući neadekvatnim propisima, te neažurnom i nestručnom postupanju organa koji vode postupke, Nadirina majka Razija je tek pet godina nakon pokretanja postupka uspela da dobije lične dokumente, dok je u Nadirinom slučaju bilo potrebno da protekne 3 i po godine da bi dobila ličnu kartu.

Za Nadirinu ćerku Adelinu, postupak je trajao nešto više od pola godine. Pošto je Adelina u prvim mesecima života nije mogla da dobije zdravstvenu knjižicu, pred svaki odlazak kod lekara roditelji su strepeli da li će dete biti primljeno i pregledano.

Istina, vakcine je Adelina primila na vreme, ali patronažna sestra nije nijednom posetila porodicu u prvim danima nakon napuštanja porodilišta. Sasvim je moguće da je izostanak stručne pomoći i saveta patronažne sestre roditeljima, kojima je ovo prvo dete, uzrokovao da se Adelini nakon mesec dana jave određeni problemi sa pupkom. Kada su roditelji odveli Adelinu u dom zdravlja, tamo su zbog toga što ni ona ni majka nisu imale zdravstvenu knjižicu odbili da je prime i pregledaju. Međutim, Adelinino stanje se ubrzo pogoršalo, pa su je roditelji odveli u dečiju bolnicu. Tu joj je pružena potrebna pomoć, a ispostavilo se da ima težu bakterijsku infekciju, te je zadržana na bolničkom lečenju.

Posle nekoliko dana, Adelina je ozdravila i trebalo je da bude otpuštena iz bolnice. Međutim, to se nije dogodilo. Nadira objašnjava da je bolničko osoblje najpre tražilo da ona ili Adelina pokažu zdravstvenu knjižicu, a kada im je ukazano da ni jedna ni druga nemaju nikakve dokumente, Nadiri je rečeno da mora da plati 44.000 dinara na ime troškova lečenja.

Nadira i njena porodica su izuzetno siromašni, toliko novca nisu imali. Ni Nadira ni njen vanbračni suprug nisu zaposleni, a ne primaju ni socijalnu pomoć. Pošto Adelina nije bila upisana u matične knjige, nisu mogli da dobiju ni dečiji ni roditeljski dodatak.

Kada je osoblju bolnice Nadira kazala da njena porodica nema dovoljno para za troškove lečenja, dobili su odgovor da, dok ne plate račun ili ne pribave dokumente, dete neće pustiti da izađe iz bolnice. Ndira je potom napustila bolnicu, dok je Adelina ostala tamo.

Nadira se odmah po izlasku iz bolnice obratila Praxisu, pa je sastavljen dopis bolnici, u kome se ukazuje da Ustav i zakoni Srbije deci i majkama tokom porodiljskog odsustva pružaju posebnu zaštitu i da im se garantuje ostvarivanje zdravstvene zaštite iz javnih prihoda. Nakon toga, Adelina je puštena da ide kući.

Iako se sve na kraju dobro završilo, ponovo se pokazalo koliko je važno da svako dete odmah nakon rođenja bude upisano u matične knjige. Da se to desilo i u Adelininom slučaju, i da je poput sve druge dece odmah dobila zdravstvenu knjižicu, bili bi izbegnuti mnogi problemi sa kojima su se susreli njeni roditelji i ona sama.

Iako Ustav, zakoni i međunarodne konvencije nalažu da se svakom detetu, bez izuzetka, mora omogućiti upis u matičnu knjigu rođenih odmah nakon rođenja, to fundamentalno pravo u Srbiji se uskraćuje mnogoj deci. Uprkos brojnim preporukama međunarodnih tela Srbiji da otkloni prepreke koje sprečavaju upis, kao i dugogodišnjeg ukazivanja nevladinog sektora na ozbiljnost i na razmere ovog problema, nadležni organi su se oglušili na sve dosadašnje apele za izmenu podzakonskih akata koji sprečavaju upis dece čije majke ne poseduju dokumente.

U Srbiji se i dalje rađaju deca koja ne mogu da budu upisna u matičnu knjigu rođenih odmah nakon rođenja i koja zbog toga ne mogu biti prepoznata kao subjekti prava. Ova deca u prvim mesecima, a ponekad i godinama života ostaju bez ličnih dokumenata, zbog čega im pristup mnogim pravima ostaje uskraćen ili znatno otežan. Najčešće je reč o deci romske nacionalnosti, a u matične knjige ne mogu da se upišu zato što njihove majke ne poseduju lične dokumente.

U želji da prikažemo sa kojim se svakodnevnim problemima suočavaju ta deca i njihove porodice, Praxis je razgovarao sa roditeljima neke od te dece. Njihovi slučajevi još jednom potvrđuju da je neophodno da se za ovaj problem napokon nađe trajno rešenje.

Đeva, Romkinja stara 27 godina, do pre dve godine nije posedovala nijedan lični dokument. Rođena je kod kuće, a roditelji nisu prijavili matičaru njeno rođenje, ostavivši je neupisanu u matičnu knjigu rođenih. Otac joj je preminuo kad je imala 14 godina, a ubrzo nakon toga napustila ju je i majka. Nakon toga, o Đevi, njenom bratu i sestri starali su se baba, deda, stric i strina. Sa 24 godine Đeva se iz svog rodnog mesta doselila u Beograd, gde je zasnovala vanbračnu zajednicu. Ubrzo je uz pomoć Praxisa pred sudom pokrenula postupak utvrđivanja vremena i mesta rođenja, sa ciljem da se napokon upiše u matične knjige. Ali pre nego što je taj postupak okončan i dok još nije imala izvod iz matične knjige rođenih i ličnu kartu, dobila je dete – sina Muharema.

Pošto nije posedovala ličnu kartu i izvod iz matične knjige rođenih, matičar u porodilištu nije hteo da od Đeve uzme izjavu o tome kako želi da joj se zove novorođeno dete, kao ni da njene podatke evidentira u matičnoj knjizi rođenih, tako da je Muharem ostao neupisan.

U porodilištu je iskrsao još jedan problem, sa kojim se i inače često susreću majke koje se porađaju bez zdravstvene knjižice - od nje je traženo da plati bolničke troškove, i to u iznosu od skoro 1,000 evra. Đeva i njena porodica žive u dubokom siromaštvu i nisu mogli da plate bolničke troškove. Ipak, zahvaljujući Praxisovom obraćanju porodilištu, u kojem je ukazano da su bolnice dužne da u hitnim slučajevima, poput porođaja, pruže pomoć i osobama koje nemaju dokumente i da troškovi tada padaju na teret budžeta, od Đeve više nije traženo da bilo šta plati.

Đeva je nekoliko meseci nakon porođaja uspela da uspešno privede kraju postupak pred sudom i da pribavi svoj izvod iz matične knjige rođenih, a osam meseci kasnije i da izvadi ličnu kartu. Pošto sina nije mogla da upiše u matičnu knjigu u redovnom roku od 30 dana nakon rođenja, za njega je morala da pokrene postupak određivanja ličnog imena pred centrom za socijalni rad. U međuvremenu se Đevina porodica iz Beograda preselila u Vršac, gde je i sproveden postupak određivanja ličnog imena.

Đeva i Muharem morali su da prođu kroz niz situacija u kojima se često nalaze novorođena deca i majke koji nemaju lične dokumente, a koje zapravo predstavljaju uskraćivanje prava koja bi morala da budu dostupna svoj deci, odnosno njihovim roditeljima.

Mesec dana nakon rođenja, kada je Đeva prvi put odvela Muharema u dom zdravlja da se obavi sistematski pregled, osoblje je odbilo da primi Muharema zbog toga što on i majka ne poseduju dokumente. Tako Muharem nije primio ni obavezne vakcine. Izostali su i svi dalji pregledi koji su uobičajeni u prvim mesecima nakon detetovog rođenja. Tek ako bi se razboleo, Muharem bi bio primljen i pregledan u domu zdravlja, ali majka je uvek iznova morala da objašnjava zbog čega njih dvoje nemaju dokumente, a zbog neposedovanja dokumenata uvek su morali i da najduže čekaju da budu primljeni. Iako im lekarski pregledi nisu naplaćivani, sve lekove uvek su morali da plaćaju.

Tek kada su se preselili u Vršac, situacija u vezi sa pristupom zdravstvenoj zaštiti se poboljšala. Tamo je medicinska ekipa veoma brzo došla u kućnu posetu porodici, i dete je odmah uputila da primi potrebne vakcine.

Mogućnost da se ostvare neka prava iz socijalne zaštite nepovratno je propuštena. Tako, porodica nije uspela da dobije roditeljski dodatak, jer je Muharem upisan u matičnu knjigu rođenih kada je već istekao rok za podnošenje zahteva. Osim toga, dečiji dodatak i socijalnu pomoć počeli su da primaju tek kada je Muharem upisan u matične knjige. Tako je siromašna Đevina porodica, koja se izdržava samo od honorarnih poslova koje povremeno uspe da nađe njen vanbračni muž, ostala uskraćena za prihode, koji bi im inače pripali samo da je Muharem bio upisan u matičnu knjigu rođenih odmah nakon rođenja. Suvišno je isticati koliko bi njima taj novac značio u nastojanjima da prevladaju finansijske teškoće i podmire mnogobrojne izdatke, koji su naročito česti u prvim mesecima nakon rođenja deteta.

Iako Ustav, zakoni i međunarodne konvencije nalažu da se svakom detetu, bez izuzetka, mora omogućiti upis u matičnu knjigu rođenih odmah nakon rođenja, to fundamentalno pravo u Srbiji se uskraćuje mnogoj deci. Uprkos brojnim preporukama međunarodnih tela Srbiji da otkloni prepreke koje sprečavaju upis, kao i dugogodišnjeg ukazivanja nevladinog sektora na ozbiljnost i na razmere ovog problema, nadležni organi su se oglušili na sve dosadašnje apele za izmenu podzakonskih akata koji sprečavaju upis dece čije majke ne poseduju dokumente.