Umrežavanje

Praxis

Praxis

Dana 19. juna 2013. godine, Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike izdalo je novo uputstvo za postupanje centara za socijalni rad u vezi sa prijavom prebivališta na adresi centra za socijalni rad za lica koja ne ispunjavaju druge zakonske osnove stanovanja, s obzirom na to da prethodno uputstvo nije nudilo rešenje koje bi bilo u interesu građana.


Novo uputstvo nudi efikasnije i racionalnije rešenje za građane, ali još uvek nisu stvoreni uslovi za doslednu primenu Zakona o prebivalištu i boravištu građana (usvojenog u novembru 2011), jer se i dalje čeka da Ministarstvo unutrašnjih poslova izda uputstvo za postupanje policijskih uprava i stanica u postupcima utvrđivanja prebivališta na adresi centra za socijalni rad.

Pogledajte Uputstvo Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike za postupanje centara za socijalni rad u vezi sa prijavom prebivališta na adresi CSR

Vlada Republike Srbije i Evropska komisija zajednički su organizovali seminar o socijalnom uključivanju Roma i Romkinja u Republici Srbiji, 18. juna u Beogradu. Seminar je održan kao nastavak aktivne primene operativnih zaključaka iz 2011. godine sa ciljem da se predstave preduzete aktivnosti i ostvareni napredak, ali i preostali problemi i planovi za dalje unapređenje položaja Roma i Romkinja.

Teme o kojima se razgovaralo odnosile su se na upis u matičnu knjigu rođenih i pristup ličnim dokumentima, mere u oblasti obrazovanja, zapošljavanja, socijalne i zdravstvene zaštite, ostvarivanje prava na adekvatno stanovanje, slobodu kretanja i readmisiju.

U okviru prve sesije koja se odnosila na upis u matične knjige i pristup ličnim dokumentima, izvršna direktorka Praxisa govorila je o proceni potreba za naknadnim upisom, primeni zakonodavnog okvira i primerima iz prakse. Takođe, ukazujući na najznačajnije probleme iz prakse, tokom diskusije o ostvarivanju prava na adekvatno stanovanje i zdravstvenu zaštitu, predstavnici Praxisa dali su svoj doprinos boljem razumevanju položaja Roma i Romkinja i prepreka sa kojima se svakodnevno suočavaju u pristupu pravima.

Seminaru su prisustvovali predstavnici Narodne skupštine, Vlade, Nacionalnog saveta romske nacionalne manjine, Zaštitnika građana, Poverenika za ravnopravnost, gradova i lokalnih samouprava, kao i predstavnici međunarodnih organizacija i organizacija civilnog društva.

Praxis je za potrebe Seminara izradio dva dokumenta o stanju u oblasti ostvarivanja prava na upis u matičnu knjigu rođenih i državljanstvo i prava na adekvatno stanovanje.

Preuzmite dokumenta:

Stanje u oblasti ostvarivanja prava na upis u matičnu knjigu rođenih i državljanstvo

Stanje u oblasti ostvarivanja prava na adekvatno stanovanje

Prezentacije učesnika seminara:

Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja

Ministarstvo građevinarstva i urbanizma

Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike

Komesarijat za izbeglice i migracije Republike Srbije – Readmisija

Komesarijat za izbeglice i migracije Republike Srbije – Stanovanje

UNICEF

Koordinator za romska pitanja u Gradskoj upravi Grada Sombora

Bibija

Romanipen

Na adresi Centra za socijalni rad (CSR) Vranje izvršena je prijava prebivališta za S.F., nakon čega je od strane PU Vranje licu izdata i lična karta. Uprkos preprekama koje proizilaze iz nepreciznosti i neusaglašenosti pojedinih odredbi podzakonske regulative, nadležni službenici su, prilikom odlučivanja, prevashodno imali u vidu interes stranke i nisu dopustili da strogi formalnopravni zahtevi dovedu do onemogućavanja građana u pristupu pravima.

Ovo je jedan od primera dobre prakse i postupanja nadležnih službi i državnih organa u skladu sa zakonom i uz prevashodno uvažavanje interesa građana. Nažalost, takva praksa još uvek nije ustaljena, ne samo zbog manjkavosti podzakonske regulative po pitanju mogućnosti prijave prebivališta na adresi CSR, već neretko i zbog nedostatka volje zaposlenih u nadležnim državnim službama da u svom radu, na temeljima važećih zakona i drugih propisa, pronađu rešenja koja će štititi prava i interese pojedinaca, a posebno pripadnika manjinskih i marginalizovanih grupa.

Ustavni sud je 11. marta 2013. godine doneo odluku kojom se odbacuje inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i zakonitosti odredbi članova 6, 23, 25, 26, 45, 50, i 89 Zakona o matičnim knjigama i nesaglasnosti sa opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima, koju su podneli CUPS i Praxis. Inicijativa je podneta radi ocene ustavnosti Zakona o matičnim knjigama – odredbi koje se odnose na naknadni upis u matičnu knjigu rođenih, smatrajući da su osporenim odrebama pravno nevidljiva lica romske nacionalnosti stavljena u neravnopravan položaj i da su za naknadni upis postavljeni uslovi za koje se unapred zna da ih brojni pripadnici romske populacije ne mogu ispuniti. Stoga je ukazano na to da odredbe Zakona o matičnim knjigama kojima se reguliše postupak naknadnog upisa činjenice rođenja predstavljaju posrednu diskriminaciju i traženo je da se utvrdi da pomenute odredbe nisu u sladu sa čl. 21. Ustava koji zabranjuje svaku diskriminaciju i garantuje svima jednaku zakonsku zaštitu.

Sud je, između ostalog, u odluci istakao da je „(o)tklanjanje (...) problema tzv. „pravno nevidljivih lica“ pravno (...) moguće jedino propisivanjem posebnih zakonskih pravila za ove kategorije lica čime bi se u pravnom poretku RS otklonila svaka zakonska i pravna mogućnost njihove posredne diskriminacije.“ U obrazloženju odluke se, potom, ističe da je zakonodavac to u međuvremenu i učinio i da je, uviđajući probleme pravno nevidljivih lica, usvojio Zakon o dopunama Zakona o vanparničnom postupku (31. avgusta 2012. godine) i propisao posebna pravila za utvrđivanje vremena i mesta rođenja osoba koje ne mogu da se upišu u matičnu knjigu rođenih na osnovu zakona koji uređuje vođenje matičnih knjiga. Budući da je u vreme donošenja odluke Ustavnog suda povodom inicijative pomenuti propis već bio usvojen, sud se nije dalje upuštao u ocenu režima naknadnog upisa u matičnu knjigu rođenih koji je postojao pre usvajanja Zakona o dopunama Zakona o vanparničnom postupku, niti u ocenu usklađenosti tog režima sa članom 21. Ustava.

Za više informacija videti saopstenje Ustavni sud vidi rešenje u propisivanju posebnih zakonskih pravila za otklanjanje problema pravno nevidljivih lica

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti utvrdila je, u postupku pokrenutom po pritužbi Praxisa, da je OŠ „Đura Jakšić“ iz Kikinde diskriminisala učenice/ke romske nacionalnosti ukidanjem romskog jezika sa elementima nacionalne kulture iz nastavnog programa za školsku 2012/2013.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti je u svom mišljenju utvrdila da je, usled postojanja indicija da je devetnaestoro romske dece zainteresovano za izučavanje romskog jezika sa elementima nacionalne kulture, škola propustila da sprovede sopstveno anketiranje, posebno ako se ima u vidu da je prethodnih godina bila sprovođena nastava iz ovog izbornog predmeta. Nadalje u svom mišljenju poverenica je navela da je obrazovanje romske dece posebno značajno pitanje kom je neophodno posvetiti najveću moguću pažnju, te da je škola trebalo da bude posebno obazriva prilikom ukidanja tog izbornog predmeta.

Propustom škole da preduzme sve potrebne mere kako bi učenicima/cama bilo omogućeno da u školskoj 2012/2013 godini izučavaju romski jezik sa elementima nacionalne kulture, kao izborni predmet, izvršena je posredna diskriminacija zabranjena čl. 7, u vezi sa čl. 19. i 24. Zakona o zabrani diskriminacije.

Za više informacija videti saopštenje: Osnovna škola „Đura Jakšić“ iz Kikinde diskriminisala romske učenike i učenice u pristupu pravu na obrazovanje

Ustavni sud je, odlukom koja je stupila na snagu 5. juna 2013. godine, utvrdio neustavnost odredbi čl. 85 stav 1 u delu koji glasi „koji mora da bude advokat“, čl. 85. stav 2 i čl. 494 – 505. Zakona o parničnom postupku.

U obrazloženju odluke kojom se utvrđuje neustavnost odredbe čl. 85. stav 1 u delu koji glasi „koji mora da bude advokat“ Ustavni sud je naveo da Ustav i Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda izričito ne pominju pravo na pristup sudu, ali da je ovo pravo neodvojivo od garancija iz čl. 6. stav 1 EKLJP. Pored toga, Ustavni sud je u obrazloženju naveo da propisivanje obaveze da stranku mora da zastupa isključivo advokat sa druge strane pred državu stavlja obavezu da obezbedi sistem u kom će se pravo na pravnu pomoć efektivno uživati. Nasuprot tome, kako nije donet Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći iz čl. 67. Ustava, sud je utvrdio da obaveza advokatskog zastupanja u parničnim postupcima predstavlja vid posredne diskriminacije građana po osnovu imovnog stanja. Ustavni sud je, takođe, utvrdio da ograničenje iz čl. 85. stav 1 ZPP u delu „koji mora da bude advokat“ predstavlja ograničenje koje nije legitimno, proporcionalno ni nužno, pa je time nesaglasno čl. 20. Ustava, kao i pravu na pravično suđenje iz čl. 32. Ustava, te je takođe nesaglasno i čl. 36. stav 1 Ustava, odnosno jednakosti zaštite prava pred sudovima i predstavlja vid posredne diskriminacije građana po osnovu imovnog stanja, zabranjene čl. 21. Ustava. Zbog međusobne povezanosti čl. 85. stav 1 i 2, Ustavni sud je utvrdio i da je drugi stav istog člana Zakona o parničnom postupku neustavan.

U delu odluke koja se odnosi na odeljak ZPP kojim je regulisan postupak za zaštitu kolektivnih prava i interesa građana, Ustavni sud je konstatovao da odredbama čl. 494 – 505. Zakona nije uređeno kad jedan građanskopravni spor ima karakter spora o kolektivnim pravima koji bi se rešavao po pravilima posebnog postupka propisanog u ovoj glavi Zakona. Nadalje, Ustavni sud je svoju odluku obrazložio činjenicom da zakonodavac odredbama čl. 494 – 505 ZPP nije utvrdio sadržaj pojma kolektivnih prava i interesa ili uputio na zakone kojima se ta prava uređuju, nije otklonio neodređenost i nepreciznost ovog postupanja da bi se sa sigurnošću moglo utvrditi za zaštitu kojih kolektivnih prava i interesa je propisan poseban postupak. Nadalje je Ustavni sud utvrdio da ove odredbe ne omogućavaju da se sa sigurnošću utvrdi njihov pravi smisao i sadržaj. Imajući ovo u vidu, Ustavni sud smatra da su ove odredbe ustavnopravno sporne sa aspekta njihove jasnoće, dostupnosti i prihvatljivosti, a time i nesaglasne sa Ustavom i potvrđenim međunarodnim ugovorom.

Za više informacija videti saopštenje: Ustavni sud utvrdio da odredbe čl. 85 stav 1 u delu koji glasi „koji mora da bude advokat“, čl. 85. stav 2 i čl. 494 – 505. Zakona o parničnom postupku nisu u saglasnosti sa Ustavom i potvrđenim međunarodnim ugovorima

Na sednici održanoj 23. maja 2013. godine Ustavni sud je utvrdio neustavnost odredbi čl. 85 stav 1 u delu koji glasi „koji mora da bude advokat“, čl. 85. stav 2 i čl. 494 – 505. Zakona o parničnom postupku.

Odluka Ustavnog suda stupila je na snagu 5.6.2013. godine i od tog dana za zastupanje u parničnom postupku stranke mogu da određuju bilo koje lice, a ne isključivo advokate, kako je bilo predviđeno do odluke Ustavnog suda. Pored toga, odlukom Ustavnog suda utvrđena je neustavnost čl. 85. stav 2 istog Zakona, kao i čitav odeljak Zakona kojim su regulisane kolektivne tužbe.

Podsećanja radi, Koalicija za pristup pravdi je početkom 2012. godine podnela inicijativu za ocenu ustavnosti pojedinih odredbi Zakona o parničnom postupku. Ustavni sud je u januaru 2013. godine doneo rešenje kojim se pokreće postupak za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom čl. 85. Stav 1 i 2 i čl. 494 – 505 Zakona o parničnom postupku. S druge strane, istim rešenjem Ustavni sud je odbacio inicijativu u delu koji se odnosi na čl. 170. i 193. ZPP.

U obrazloženju odluke kojom se utvrđuje neustavnost odredbe čl. 85. stav 1 u delu koji glasi „koji mora da bude advokat“ Ustavni sud je naveo da Ustav i Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda izričito ne pominju pravo na pristup sudu, ali da je ovo pravo neodvojivo od garancija iz čl. 6. stav 1 EKLJP.

Pored toga, Ustavni sud je u obrazloženju naveo da propisivanje obaveze da stranku mora da zastupa isključivo advokat sa druge strane pred državu stavlja obavezu da obezbedi sistem u kom će se pravo na pravnu pomoć efektivno uživati. Nasuprot tome, kako nije donet Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći iz čl. 67. Ustava, sud je utvrdio da obaveza advokatskog zastupanja u parničnim postupcima predstavlja vid posredne diskriminacije građana po osnovu imovnog stanja.

Kako se ukidanjem mogućnosti slobodnog izbora punomoćnika, odnosno zakonskim uslovljavanjem da stranka koja ne želi ili iz bilo kog razloga ne može sama da preduzima radnje u postupku do pravnosnažnog okončanja postupka, mora imati punomoćnika koji je advokat, dovodi u pitanje ravnopravnost stranaka i ograničava pravo na pristup sudu, kao i pravo na pravnu pomoć, to je Ustavni sud utvrdio da ograničenje iz čl. 85. stav 1 ZPP u delu „koji mora da bude advokat“ predstavlja ograničenje koje nije legitimno, proporcionalno ni nužno, pa je time nesaglasno čl. 20. Ustava, kao i pravu na pravično suđenje iz čl. 32. Ustava, te je takođe nesaglasno i čl. 36. stav 1 Ustava, odnosno jednakosti zaštite prava pred sudovima i predstavlja vid posredne diskriminacije građana po osnovu imovnog stanja, zabranjene čl. 21. Ustava. Zbog međusobne povezanosti čl. 85. stav 1 i 2, Ustavni sud je utvrdio i da je drugi stav istog člana Zakona o parničnom postupku neustavan.

U delu odluke koja se odnosi na odeljak ZPP kojim je regulisan postupak za zaštitu kolektivnih prava i interesa građana, Ustavni sud je konstatovao da odredbama čl. 494 – 505. Zakona nije uređeno kad jedan građanskopravni spor ima karakter spora o kolektivnim pravima koji bi se rešavao po pravilima posebnog postupka propisanog u ovoj glavi Zakona. Nadalje, Ustavni sud je svoju odluku obrazložio činjenicom da zakonodavac odredbama čl. 494 – 505 ZPP nije utvrdio sadržaj pojma kolektivnih prava i interesa ili uputio na zakone kojima se ta prava uređuju, nije otklonio neodređenost i nepreciznost ovog postupanja da bi se sa sigurnošću moglo utvrditi za zaštitu kojih kolektivnih prava i interesa je propisan poseban postupak. Nadalje je Ustavni sud utvrdio da ove odredbe ne omogućavaju da se sa sigurnošću utvrdi njihov pravi smisao i sadržaj. Imajući ovo u vidu, Ustavni sud smatra da su ove odredbe ustavnopravno sporne sa aspekta njihove jasnoće, dostupnosti i prihvatljivosti, a time i nesaglasne sa Ustavom i potvrđenim međunarodnim ugovorom.

Ustavni sud je još jednom ponovio da je neophodno da bi se jedan opšti akt smatrao zakonom, ne samo formalno nego i u sadržinskom smislu, taj zakon, odnosno njegove norme moraju biti u dovoljnoj meri precizne, jasne i predvidive tako da subjekti na koje se zakon odnosi mogu svoje ponašanje da usklade sa zakonom, kako ne bi zbog nejasnih i nepreciznih, ali i nedostajućih normi i podnormiranosti bili uskraćeni u ostvarivanju svojih zajemčenih prava ili pravnih interesa. Imajući sve ovo u vidu, Ustavni sud je utvrdio da odredbe čl. 494 – 505 Zakona o parničnom postupku nisu u saglasnosti sa Ustavom i potvrđenim međunarodnim ugovorom.


Koalicija za pristup pravdi:
Centar za unapređivanje pravnih studija
Civil Rights Defenders
CHRIS – mreža odbora za ljudska prava u Srbiji (Odbor za ljudska prava Niš, Odbor za ljudska prava Valjevo, Odbor za ljudska prava Negotin, Vojvođanski centar za ljudska prava Novi Sad, Građanski Forum Novi Pazar)
Fond za humanitarno pravo
Inicijativa mladih za ljudska prava
Nezavisno društvo novinara Vojvodine
Sandžački odbor za zaštitu ljudskih prava i sloboda
Praxis

Praxis means action
Praxis means action
Praxis means action
Praxis means action