Jelena je od malena bila fascinirana kulturama Dalekog Istoka. Ta ljubav provejava i danas u njenim interesovanjima, vidi se u njenom stilu oblačenja. Isprva, pažnju ove devojčice, rođene u Tovariševu nadomak Bačke Palanke, privukle su razne K-pop grupe sa svojim koreografijama. Već u četvrtom razredu osnovne škole, sama je osmislila nastup povodom kraja školske godine i učila drugare iz razreda plesnim koracima za školsku predstavu. Nakon muzike Dalekog Istoka, počela je da čita manga stripove. Ubrzo su se i njeni snovi proširili na stvaranje animacija i video igrica, pisanje kodova i programiranje. Ova interesovanja su je vodila prilikom izbora srednje škole.

Jelena sada ima 16 godina i pohađa drugi razred Tehničke škole "9. maj" u Bačkoj Palanci, smer za elektrotehničara informacionih tehnologija. Zanimaju je humani roboti i veštačka inteligencija.

„Svet sve više ide ka tehnologiji, mislim da će biti traženi poslovi iz moje buduće struke. Kada završim ovu školu imaću više opcija.“

Jelena je pohađala radionice koje je su organizovane na projektu „Prevencija i eliminacija dečjih brakova i ekonomsko osnaživanje Romkinja na lokalnom nivou u Srbiji". Neke od tih radionica odnosile su se na značaj i važnost obrazovanja, kao i slobodu izbora i donošenja odluka.

„Obrazovanje je za mene spremanje za budući posao, ali i spremanje za život. Neophodno je da se obrazujemo kako bismo mogli da imamo određenja znanja za posao kojim želimo da se bavimo. Ali, ne samo za posao, već i za brojne druge aspekte života.“

Jelena već obilazi sajmove obrazovanja na kojima se predstavljaju fakulteti i univerziteti. Bila je malo razočarana jer u ponudi za nastavak školovanja nije bilo ništa vezano za veštačku inteligenciju na fakultetima. Najbliže onome o čemu je maštala su mehatronika i robotika za poljoprivredne mašine, međutim to nije baš ono o čemu mašta. Priznaje da ju je od svih oblasti predstavljenih na ovim sajmovima najviše zaintrigirala forenzika. Jeleni veoma dobro idu i društvene nauke, tečno govori engleski jezik, i svakako, pred njom je još dovoljno vremena da odluči šta će studirati nakon srednje škole.

„Uvek sam imala podršku, za svoje odluke. Mama mi je najviše pomagala, i tokom ranijeg obrazovanja i sada, pomaže mi i omogućava da bolje učim.“

Jelenina majka, Sonja se nadovezuje: „Jelena je baš dobro dete. Koliko sam u mogućnosti, pomažem joj oko osnovnih predmeta.“

„Volim svoju decu i želim im sve najbolje. Imam svoje greške iz ranijeg života, ali iz toga je najbolje da se izvuku pouke, kako se greške ne bi ponavljale. Mi imamo otvoren odnos, pričamo o svemu. Bitno mi je da moja deca ne napuste školovanje. Ja sam napustila gimnaziju u 4 razredu. Bilo je tu dosta spoticanja. Zato kažem, deca su mi prioritet, samo da one završe školovanje. Pokušavam na sve načine da svojoj deci budem podrška. I njoj i mlađoj devojčici koja ima 6 godina a već zna da čita, piše na latinici i ćirilici, računa.. One su moja snaga.“- ponosno ističe Sonja.

„Vaspitanje je ono što bi roditelj trebalo da pruži deci. Trudim se, koliko god mogu, da guram napred svoju decu, a kad roditelj tu više ne može lično, postoje i drugi načini da se deci pruži podrška. Uvek nađemo neko rešenje.“

Sonja je završila obuku za knjigovođu. Ove obuke organizovane su, sa ciljem ekonomskog osnaživanja dugoročno nezaposlenih žene iz Romske zajednice, u okviru istog projekta kao i radionice koje je njena ćerka pohađala.

„Radila sam ranije u trgovini i nakon toga u raznim firmama kao običan operater. Ne radim duže od godinu dana. Nadam se da ću nakon obuke imati veće šanse da se negde zaposlim. Obuke su bile korisne i zanimljive, naučila sam dosta o knjigovodstvu, računima i proknjižavanjima, obračunu PDV-a, finansijama. Sa ovim sertifikatom o završenoj obuci imaću mnogo više opcija za zaposlenje nego do sada.“

„Jedna drugoj smo podrška. Mi smo tim“- zaključuje Jelena.

Navijamo za ovaj tim iz malog Tovariševa na njegovom putu do uspeha. Pobednički tim.

Halil^[1] (40) je nakon više od 20 godina provedenih u inostranstvu, 2019. godine vraćen u svoj rodni grad na Kosovu, jer nije imao zakonit osnov boravka u inostranstvu. Ubrzo se doselio u jedan grad na istoku Srbije, gde je već živela njegova sestra, i do danas je Halil ostao da živi u ovom gradu. Međutim, ni nakon više od 3 godine i nebrojenih pokušaja, još uvek nije uspeo da prijavi prebivalište i izvadi ličnu kartu, te i dalje živi bez ikakvih ličnih dokumenata, a samim tim i bez mogućnosti da se zaposli, da dobije zdravstvenu knjižicu, da ostvari pravo na socijalnu zaštitu i da pristupi čitavom nizu drugih prava.

Prvi put je zahtev za prijavu prebivališta u gradu u kom se nastanio Halil podneo još u februaru 2020. godine, ali u junu te godine zahtev je odbijen uz obrazloženje da tokom postupka nije utvrđeno da se u tom gradu nalazi centar njegovih životnih aktivnosti i veza koje dokazuju njegovu povezanost sa mestom u kome boravi. Na navedeno rešenje Halil je izjavio žalbu, koju je drugostepeni organ usvojio i vratio predmet prvostepenom organu na ponovni postupak. U ponovljenom postupku Halilov zahtev je ponovo odbijen uz istovetno obrazloženje - utvrđeno je da se on nije nastanio u tom gradu sa namerom da tu stalno živi. Halil je propustio da izjavi žalbu na ovu odluku, tako da je postupak  okončan odbijajućim rešenjem.

U narednom periodu, Halil se nekoliko puta obraćao policiji u vezi sa prijavom prebivališta, ali su njegovi zahtevi usmeno odbijani, a on je upućivan da se radi prijave prebivališta i pribavljanja lične karte obrati policijskoj upravi u mestu njegovog rođenja, bez obzira na to što u tom mestu niti živi, niti ima nameru da se tamo preseli. Zapravo je ista policijska stanica upućivala Halila da zahtev podnese u gradu sa kojim je izgubio svaku vezu pre više od 20 godina, dok je za mesto gde je zaista živeo već godinu ili dve tvrdila da nema nameru da se u njemu nastani. 

Prilikom terenske posete romskim naseljima u martu 2023. godine, Praxis je Halilu pružio pomoć u sastavljanju zahteva za prijavu prebivališta. S obzirom na to da Halil ne može da dokaže pravni osnov stanovanja, to jest, ne poseduje dokaze o vlasništvu ili zakupu stana u kojem živi, u zahtevu je traženo da mu se u slučaju da prebivalište nije moguće utvrditi na drugi način, prijava odobri na adresi centra za socijalni rad, kako je to predviđeno zakonom za slučajeve poput Halilovog, odnosno, za situacije kada ne postoji druga mogućnost za prijavu prebivališta. 

Međutim, umesto da  prime zahtev, u policiji su Halila ispitivali o tome odakle mu priloženi zahtev i ko mu je i zašto pomagao u vezi sa prijavom adrese prebivališta. Tom prilikom rečeno mu je i da nije moguće prijaviti adresu prebivališta na način kako je navedeno u zahtevu, te je upućen da podnese uobičajeni zahtev kojim se dokazuje pravni osnov stanovanja i rečeno mu je da treba da obezbedi prisustvo vlasnika objekta u kome stanuje, radi davanja saglasnosti. 

Dva dana kasnije Halil se ponovo obratio policijskoj stanici, ukazujući da nije u mogućnosti da dokaže pravni osnov stanovanja na način kako je to zatražila policija, jer je vlasnik stana preminuo, ostavinski postupak nije sproveden, a i osoba koja bi trebalo da nasledi stan odsutna je dugi niz godina. Tada je pak Halilu rečeno da ne može da podnese zahtev, jer inspektor nije tu i da treba ponovo dođe za nekoliko dana. Halil je tako i uradio, ali zbog ponovnog odsustva inspektora njegov zahtev ponovo nije primljen, te je upućen da se ponovo javi za nedelju dana. Kada se ponovo obratio policiji, dobio je informaciju je da ne može da podnese zahtev dok ne obezbedi prisustvo dva svedoka identiteta, koji moraju biti bliski srodnici, te mu je ponovo odloženo podnošenje zahteva za nedelju dana. Na kraju je Halilov zahtev ipak primljen kada su njegov identitet potvrdile vanbračna supruga i još jedna osoba.

Zbog neodgovarajućeg odnosa nadležnih organa i njihovog nezakonitog postupanja, povratnici iz inostranstva, a pogotovu pripadnici marginalizovanih etničkih zajednica, suočavaju se sa velikim preprekama u procesu integracije. Ovi građani vraćaju se u sredine u kojima nisu živeli godinama, pa čak i decenijama, izgubivši upravo sve one veze čijim postojanjem su uslovljeni kako bi prijavili adresu prebivališta. Neodgovarajućim postupanjem, insistiranjem na dokazivanju pravnog osnova stanovanja i propuštanjem primene alternativnih osnova prijave, povratnici zapravo bivaju onemogućeni da registruju prebivalište. Kao i u Halilovom slučaju, veoma su česte situacije da se prijava prebivališta odbija uz lakonsko obrazloženje da nije utvrđena namera da se stranka nastani u određenom mestu, i to bez ikakvog objašnjenja ili dokaza koji bi potkrepili takvu tvrdnju. Policijske stanice u velikom broju slučajeva izbegavaju nadležnost a građane  upućuju da podnesu zahteve u mestima u kojima ne žive, zahtevi se neretko usmeno odbijaju, a od stranaka se traži da obezbede prisustvo svedoka – srodnika, čak i kada je to nemoguće učiniti.

Izostanak odgovarajućeg postupanja, koje bi bilo u skladu sa važećim propisima i položajem i potrebama ove posebno osetljive kategorije lica, te postavljanje uslova koje oni ne mogu da ispune,  predstavljaju akt diskriminacije i neizbežno vode njihovoj daljoj sistemskoj isključenosti.

 [1] His real name has been changed to protect his privacy.

Nevladina organizacija Praxis održala je završnu konferenciju 19. aprila 2023. godine u Beogradu na kojoj je predstavljen izveštaj „Prevencija i eliminacija dečjih brakova i ekonomsko osnaživanje Romkinja na lokalnom nivou u Srbiji – analiza“.  

Izveštaj sumira sprovedene aktivnosti i postignute rezultate, analizira efikasnost sprovedenih intervencija, njihov uticaj na lokalnu zajednicu i relevantne aktere, definiše dalje izazove i daje preporuke kako bi se nastavilo s radom na prevenciji i eliminaciji dečjih brakova u romskoj zajednici. Izveštaj je pripremljen u okviru komplementarnih projekata koje su finansirali Ambasada Kraljevine Holandije u Srbiji i Ministarstvo za ekonomsku saradnju i razvoj Savezne Republike Nemačke BMZ u okviru programa „Inkluzija Roma i drugih marginalizovanih grupa u Srbiji“ koji sprovodi Deutsche Gesellschaft für Internationale Zusammenarbeit GIZ GmbH u saradnji sa Ministarstvom za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog.  

Aktivnosti su sprovođene u 8 gradova u Srbiji od novembra 2021. godine (Vranju, Leskovcu, Kruševcu, Kragujevcu, Smederevu, Novom Sadu, Bačkoj Palanci i Subotici) u saradnji sa partnerskim organizacijama i spoljnim saradnicama i saradnicima. Bile su usmerene, s jedne strane, na lokalnu romsku zajednicu u kojoj se praksa dečjih brakova najčešće javlja, i, s druge strane, na relevantne institucije i organizacije u lokalnoj sredini radi jačanja njihove saradnje i koordinacije u prevenciji i eliminaciji dečjih brakova.

Aktivnosti su uključivale početnu analizu stanja u svakoj opštini u vezi sa praksom dečjih brakova, okrugle stolove i sastanke sa relevantnim akterima radi jačanja saradnje u prevenciji i eliminaciji dečjih brakova, kao i dodatne aktivnosti javnog zagovaranja.  

„Analiza je, između ostalog, pokazala da lokalne politike ne prepoznaju problem dečjih brakova i da samim tim ovom fenomenu nije posvećena dovoljna pažnja. Mnoge lokalne institucije i pružaoci usluga sprovode aktivnosti koje su istovremeno relevantne za prevenciju i eliminaciju dečjih brakova, ali te aktivnosti se retko primenjuju na samu grupaciju koja je u riziku od dečjih brakova. Pored toga, nadležne istitucije ne reaguju ili sasvim sporadično reaguju kada je reč o prijavljivanju dečjih brakova i procesuiranju ovih slučajeva. U svim opštinama postoji značajan prostor za unapređenje, uključivanjem teme dečjih brakova u lokalne politike koje se donose, kao i u postojeće programe i aktivnosti”- izjavila je Marijana Luković, izvršna direktorka Praxisa. 

Dalje, u cilju prevencije dečjih brakova i osnaživanja žena i devojčica iz romske zajednice, u 2022.godini održano je 118 socio-edukativnih radionica u kojima je učestvovalo 131 žena/majki, 149 devojčica i 124 muškaraca/očeva. Takođe, tokom prošle godine, u cilju ekonomskog osnaživanja Romkinja, organizovane su obuke za 130 najosetljivijih žena koje su dugoročno nezaposlene, kao i za mlade žene koje su bile voljne da unaprede svoje kompetencije nakon završene srednje škole. Za devojčice su organizovane dodatne aktivnosti socijalne inkluzije. Tako je organizovano 10 događaja na kojima je učestvovalo ukupno 189 devojčica iz navedenih gradova. 

U okviru projekta, sprovođene su i aktivnosti na jačanju kapaciteta škola u koje je bilo uključeno ukupno 11 škola iz 8 opština. 184 nastavnika i stručna saradnika završilo je obuku i aktivno učestvovalo u aktivnostima o prevenciji napuštanja školovanja i dečjih brakova.  

Na konferenciji je istaknuta neophodnost kontinuiranog rada sa romskom zajednicom, posebno sa najugroženijim porodicama koje su u riziku od dečjih brakova, kao i dalje umrežavanje i jačanje saradnje institucija kako bi se odgovorilo na ovu pojavu i kako bi se nastavilo s radom na iskorenjivanju ove pojave. 

Dete sam iz hraniteljske porodice. Odrasla sam u jednom selu u centralnoj Srbiji. Sa četiri godine sam data u hraniteljsku porodicu, iz ruke u ruku maltene - počinje svoju priču Tijana^[1]. Direkno iz hraniteljske porodice sam se udala, sa 17 godina, u sred srednje škole. Mislila sam da sam tada našla svoju kuću, svoj dom. Da sam ostala kod bioloških roditelja koji su se razišli, možda bih ušla u dečji brak i ranije, sa 13-14 godina, ne znam šta je sve moglo da me snađe u životu. Bila sam luckasta, blesava, mogla sam da naletim na sve i svašta.

Sada sa 32 godine, Tijana ne razmišlja isto kao tada, sa 17.

Ujutru sam upoznala sadašnjeg muža, a uveče sam pobegla sa njim, niti sam znala ko je, niti sam znala šta je, što je moglo da bude opasno.

Tijana se maloletna udala. Sa 18 godina je već imala dete. Danas ima dva sina, tinejdžera. Iz današnje perspektive, žali je što je prekinula školovanje. Njen suprug joj je tada pružao podršku da nastavi obrazovanje, ali Tijanu je bilo sramota da u poodmakloj trudnoći bude u školskoj klupi.

Zbog ličnog iskustva, sada svesna mnogih rizika, Tijana se aktivno bori protiv dečjih brakova u svojoj zajednici. Pohađala je radionice koje je Praxis organizovao na temu prevencije i eliminacije dečjih brakova. Nedavno je nadležnima prijavila slučaj dečjeg braka iz svog neposrednog okruženja, odnosno šire porodice. Iako je po saznanju da je jedna devojčica od 15 godina stupila u dečji brak Tijana obavestila Centar za socijalni rad i policiju, nadležni su samo jednom reagovali i vratili nakratko devojčicu porodici.

Kada je devojčica ponovo pobegla od kuće, nadležni su joj preneli da oni tu više ništa ne mogu. Drugi put sam je sama uzela i dovela kući, a zakon kao zakon, ovde ga za sada nema.

Tijana je pokušavala da devojčicu privoli da zajedno idu na radionice, na kojima se razgovaralo, između ostalog, o ženskim pravima, važnosti obrazovanja, donošenju odluka, zaštiti i reproduktivnom zdravlju. Nažalost, bezuspešno. Devojčica se ipak udala i sada je, u petnaestoj godini života, trudna. Tijana nam prenosi da joj je mnogo teško uvek kada čuje za neki novi slučaj dečjeg braka, kada devojčice ostanu trudne, kao u ovom slučaju, i kada čak i roditelji misle da je dečji brak prihvatljiv pod određenim okolnostima. Tijana smatra da to nije rešenje. Smatra da se ne razmišlja dovoljno o rizicima, za početak, kako će porođaj da protekne, jer su te trudnice zapravo deca koja nisu ni fizički ni psihički zrela da postanu majke. A zatim..šta će biti sa tim devojčicama od petnaestak godina, kada rode jedno, drugo, treće dete? Šta tek dolazi posle...

Tijana smatra da upravo devojčice koje ostaju trudne u ogromnom broju slučajeva napuštaju školu i prekidaju obrazovanje. Tijana ukazuje i na slučajeve ugovorenih brakova. Dodaje da po njenom shvatanju, sklapanje dečjih brakova, čak i kada se čini da je jedan od uzroka za ovakve brakove beg od siromaštva, zapravo samo podstiče siromaštvo, čak i još veće, i nikako nije rešenje za taj problem.

Slučaj koji je Tijana prijavila nije jedini dečji brak u njenom naselju. Naprotiv. Stoga, Tijana smatra da ima još dosta da se radi kako bi ova štetna pojava bila iskorenjena. Tijana se ne plaši da prijavljuje takve slučajeve, i kategorična je da će uvek pokušati da ih spreči. Deca bi trebalo da se razvijaju, da prođu nešto kroz život, a ne samo da se udaju i gotovo. Devojke mlade rađaju decu, guraju decu u kolicima, dok njihove vršnjakinje šetaju i uživaju. Mnoge nisu ni razmislile, mnoge nisu videle ni diskoteku, ni kafić, a kamoli šta drugo. Znam to, prošla sam taj deo života kroz koji one sada prolaze.

Deca rađaju decu, napuštaju školu, i te same mlade majke onda često propadaju, zapostave sebe, neke trpe u sebi, neke čak trpe i nasilje. Verujete mi, tačno znam kako onda razmišljaju: „Udala sam se, nisam slušala roditelje, sada moram da trpim, jer imam i dete“. Prebacuju krivicu na sebe. To tako ide. To se primeti. Jedna stvar toliko toga promeni, sve to vuče jedno drugo.

Srećom, nije više kao nekad, stvari se polako popravljaju, zaključuje Tijana. Nekad se znalo, svekar dođe sa posla, snaja koliko god da je trudna mora da mu pere noge. To je iskorenjeno, ali dečji brakovi još opstaju. Ipak, deca danas ne ćute, jednostavno neće da ćute kao što su nekad morale da ćute njihove majke i bake. 

Tijana je zaposlena u JKP "Zelenilo". Doduše, posao je naporan, ona se teže kreće, više ne može po ceo dan da stoji na radnom mestu. Međutim, ona ne posustaje, već nastavlja predano da radi na sebi, da se usavršava kroz neformalno obrazovanje i unapređuje svoje veštine. Stoga je završila i obuku koju je Praxis organizovao, a sve u cilju veće konkurentnosti na tržištu rada.  

Tijana je oličenje hrabrosti u maloj sredini. Njena poruka devojčicama je da nastave da žive, da se školuju i budu svoji ljudi, prvo. Da žive život, pre svega... Za udaju, za decu, ima vremena, kada se sazri i kada devojke budu znale šta žele od života. I ta poruka zaslužuje da se čuje širom Srbije, kao što se čuje u jednoj zajednici, u kojoj svoja iskustva i razmišljanja ova hrabra žena prenosi novim generacijama.  

[1] Ime je, radi zaštite privatnosti, izmenjeno.

Analizu možete preuzeti OVDE

Naša Marijana Luković, izvršna direktorka Praxisa, govorila je u emisiji „Četvrtkom u 9" Radio-televizije Srbije o brojnim izazovima i problemima sa kojima se Romi i Romkinje u Srbiji još uvek suočavaju.

Marijana je istakla značaj obrazovanja ali i važnost dodatne podrške, obuka i neformalnog obrazovanja, kao ključnih faktora za uključivanje dugoročno nezaposlenih Roma i Romkinja na tržište rada

Pored toga, Marijana je govorila i o diskriminaciji Roma i Romkinja. Nažalost, Praxis se, kroz svoj rad, dugi niz godina susreće sa slučajevima diskriminacije, što potvrđuju i dva skorašnja slučaja kada je Poverenik za zaštitu ravnopravnosti utvrdio diskriminaciju i doneo preporuke. Ove preporuke su predstavljale izuzetnu satisfakciju za naše klijentkinje koje su trpele diskriminaciju.

Celu emisiju koja se bavila ovim izuzetno važnim temama za celokupno naše društvo, možete pogledati OVDE.

U okviru projekta „Pravna pomoć licima u riziku od apatridije u Srbiji“, finansiranog od strane Visokog komeserijata Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR), Praxis je pripremio „Godišnji izveštaj o dečjim brakovima u Srbiji za 2022. godinu“. 

U ovogodišnjem izveštaju su prikazani nalazi sa radionica sa decom održanih u cilju prevencije i eliminacije dečjih, ranih i prinudnih brakova u Srbiji, kao i aktivnosti sprovedene u cilji podizanja svesti opšte javnosti na temu dečjih brakova. Izveštaj sadrži i opise nekoliko prijavljenih slučajeva dečjih brakova.

„Godišnji izveštaj o dečjim brakovima u Srbiji za 2022. godinu“ možete preuzeti OVDE.

Mirveta i njen sin Ekrem ^[1] samo su još dve u nizu osoba koje zbog neadekvatnih propisa i nezakonite prakse postupajućih organa žive bez ličnih dokumenata i mesecima ili godinama ne uspevaju da se upišu u matičnu knjigu rođenih.

Mirveta ima 24 godine. Rođena je u Podujevu, a pre nekoliko godina zasnovala je vanbračnu zajednicu i doselila se u Zemun. Pošto nije upisana u matičnu knjigu rođenih, a nema uslova za sprovođenje upravnog postupka za naknadni upis, bilo je potrebno da pred sudom pokrene postupak za utvrđivanje vremena i mesta rođenja.

Kako je Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći suzio mogućnost nevladinim organizacijama da pružaju besplatnu pravnu pomoć, a zbog teške materijalne situacije nije mogla ni da priušti advokatske usluge, Mirveti je kao jedina mogućnost ostala da se obrati opštinskoj službi za besplatnu pravnu pomoć. Iako je zakonom izričito propisano da osobe koje se nalaze u Mirvetinoj situaciji imaju pravo na besplatnu pravnu pomoć, kao i to da je služba dužna da sama pribavlja dokaze o kojima se vodi službena evidencija, Mirveti je pružena besplatna pravna pomoć tek 10 meseci nakon što se prvobitno obratila službi i tek nakon što je priložila dokumente koje je služba bila dužna sama da pribavi.

Postupak za utvrđivanje vremena i mesta Mirvetinog rođenja pokrenut je pred sudom u aprilu 2021. godine. Međutim, taj postupak ni bezmalo dve godine nakon pokretanja nije odmakao dalje od početka. Do sada nije održano nijedno ročište, a prilikom pokušaja da u sudu saznaju šta se dešava u predmetu i kada mogu da očekuju da će postupak biti sproveden, Mirveti i njenom suprugu nuđena su objašnjenja da „mora da se čeka“, zatim, da je sudija na bolovanju i da nije poznato kada će se vratiti, a na kraju i da predmet treba da se dodeli drugom sudiji. Zakonom je, inače, propisano da ova vrsta postupka treba da se okonča u roku od 90 dana od pokretanja.

U međuvremenu, u decembru 2020. godine, Mirveta se porodila i dobila sina Ekrema. Pošto nije imala ličnu kartu i zdravstvenu knjižicu, zdravstvena ustanova u kojoj se porodila pokušala je da Mirveti naplati bolničke troškove, uprkos tome što je zakonom propisano da se u slučaju kada porodilja nije zdravstveno osigurana sredstva obezbeđuju iz republičkog budžeta. Tek nakon što je porodilištu upućen dopis u kome se ukazuje na to da Mirveta ne treba da snosi troškove, bolnica je odustala od naplate.

Nekoliko dana nakon napuštanja porodilišta, Mirveta i njen vanbračni muž otišli su u matičnu službu i pokušali da svog novorođenog sina upišu u MKR. Međutim, u tome nisu uspeli. Rečeno im je da zbog toga što Mirveta nema ličnu kartu roditelji ne mogu da daju potrebne izjave, odnosno, da upis deteta nije moguć.

Iako domaći zakoni i ratifikovane međunarodne konvencije nalažu da svako dete mora biti upisano u MKR odmah po rođenju, u slučajevima kada majke ne poseduju lične dokumente ovo pravo nije moguće realizovati, jer se matičari rukovode podzakonskim aktima koji sprečavaju upis u slučajevima kada majke ne poseduju ličnu kartu i izvod iz MKR. U tim slučajevima potrebno je voditi posebne postupke, koji često mogu biti vrlo komplikovani i dugotrajni, zbog čega se znatno odlaže upis deteta u MKR.

Pošto Mirveta i Ekremov otac nisu mogli da u matičnoj službi daju izjave na osnovu kojih bi svog sina upisali u MKR, pred centrom za socijalni rad pokrenuli su postupak za određivanje ličnog imena, jer je propisano da će centar za socijalni rad odrediti lično ime detetu ako u roku od 30 dana od rođenja deteta roditelji to nisu učinili.

Ovaj postupak pokrenut je u februaru 2021. godine, ali ni nakon dve godine nije okončan, iako je propisano da se rešenje mora doneti najkasnije u roku od dva meseca. Centar za socijalni rad odbija da sprovede postupak zbog toga što Mirveta nema ličnu kartu, uprkos tome što je centar dužan da za svako dete kome u pomenutom roku roditelji nisu odredili ime donese rešenje o određivanju ličnog imena, i bez obzira na to što je i nadležno ministarstvo centrima za socijalni rad dostavilo uputstvo u kome se naglašava da se i deci čiji roditelji nemaju dokumente mora odrediti lično ime.

Ni izjavljivanje žalbe zbog nedonošenja rešenja u zakonskom roku nije imalo nikakav efekat, jer je nadležno ministarstvo – umesto da donese odluku po izjavljenoj žalbi – samo obavestilo stranku da je od centra za socijalni rad traženo da se izjasni i da je centar odgovorio da je strankama rečeno da majka mora da pribavi lične dokumente kako bi centar doneo rešenje o određivanju ličnog imena. Ni naknadno izjavljene urgencije drugostepenom organu nisu dale rezultat – ostale su bez bilo kakvog odgovora, a ministarstvo ni nakon više od godinu i po dana nije donelo rešenje po žalbi, mada je bilo dužno da to učini najkasnije u roku od dva meseca.

Sve u svemu, nijedan postupak nije se odvijao kako je propisano, a zakone su kršili svi organi i institucije koje su bile uključene u ovaj slučaj, redom: služba za besplatnu pravnu pomoć, sud, porodilište, matična služba, centar za socijalni rad, ministarstvo.

Skoro tri godine nakon što je Mirveta prvi put pokušala da se upiše u MKR i više od dve godine otkako se Ekrem rodio – oboje i dalje nisu upisani, a nema ni naznaka da bi se to uskoro moglo dogoditi. A dok čekaju da nadležne institucije počnu da rade ono što im je dužnost, Mirveta i Ekrem žive gotovo potpuno obespravljeni - nemaju zdravstvenu i socijalnu zaštitu, ne mogu da se slobodno kreću, Mirveta ne može da se zaposli, Ekrem ne može da ide u vrtić, odnosno, ne mogu da pristupe svim onim pravima za koje je potrebno posedovanje ličnih dokumenata.

[1] Imena su, radi zaštite privatnosti, izmenjena.