Proveli smo predivan dan u druženju i uživali u prirodnim lepotama Zaltibora sa devojčicama iz Kragujevca, koje su u proteklih par meseci učestvovale u socioedukativnim radionicama na temu prevencije dečjih brakova. Pored toga što su imale priliku da izaberu destinaciju i da pozovu ostale dugarice i drugare sa kojima žele da provedu dan, devojčice su preuzele obavezu da sazovu sastanak sa roditeljima, predstave plan izleta i prikupe potrebne saglasnosti od njih tako da su dale značajan doprinos i samoj organizaciji. Posebnu zahvalnost za realizaciju ovog događaja dugujemo našoj dugogodišnjoj saradnici Emini Nikolić, i svakako organizaciji Romanipen iz Kragujevca.

Posetili smo Stopića pećinu koja je jedna od najuređenijih pećina u Srbiji i istovremeno zaštićeno prirodno dobro od izuzetnog značaja, muzej na otvorenom Staro selo u mestu Sirogojno, vodopad u Gostilju koji se ubraja u najviše prirodne vodopade u Srbiji i atraktivni El Paso City i zaista zanimljive ambijentalne celine koje se u njemu nalaze. Deca do sada nisu imala priliku da posete ove sadržaje tako da su zaista uživali i stekli nova iskustva i utiske.

Dan smo iskoristili da se družimo, da razgovaramo o planovima za budućnost i mogućnostima koje imaju pred sobom u pogledu daljeg razvoja i da utičemo na jačanje svesti o značaju obrazovanja i sticanja veština na putu njihovog ličnog i ekonomskog osamostaljivanja.

Ova aktivnost socijalne inkluzije realizovana je u okviru projekta „Prevencija i eliminacija dečjih brakova u Srbiji“ koji finansiraju Ambasada Kraljevine Holandije u Srbiji i Ministarstvo za ekonomsku saradnju i razvoj Savezne Republike Nemačke (BMZ) u okviru programa Nemačke razvojne saradnje „Inkluzija Roma i drugih marginalizovanih grupa u Srbiji“.

U nedelji za nama posetili smo Palić sa grupom devojčica iz Čantavira i Subotice, a sam izlet je bio prilika za druženje i razgovor o o različitim životnim opcijama i mogućnostima, kao i za podizanje svesti romskih devojčica kako bi u u potpunosti bile društveno uključene i ravnopravni članovi društva. Mnogim devojčicama je ovo bio prvi put da posećuju ovu turističku atrakciju, a nekoliko devojčica se prvi put vozilo autobusom, te im je i ovaj deo današnjeg dana predstavljao novo iskustvo i izazvao dodatan utisak.

Deca su vidno bila oduševljena Palićem, a nakon obilaska jezera i ručka, posetili smo zoološki vrt, gde su uživali u prirodi u kojoj je sam vrt smešten. U vrtu raste preko 270 vrsta drveća od kojih su mnoga retke i egzotične vrste, poput libanskog kedra i džinovske sekvoje ili ariša. Deluje kao je preko 65 vrsta životinja smešteno u prirodno okruženje, barijere su teško vidljive, te je dečji utisak bio autentičniji i jači. Nakon što su nekoliko puta obišle ceo zoo vrt, učesnice su preostalo vreme iskoristile na igralištu koje postoji u samom vrtu.

Devojčice koje su bile na ovoj aktivnosti su se dodatno zbližile. Smatramo da su radionice i ovakve aktivnosti u kojima se direktno radi sa decom i osluškuju njihovi problemi, potrebe i želje najbolji način da se deci priđe i utiče na njihovo ponašanje. Većina devojčica iz ove grupe od svojih porodica ne može očekivati da im upriliče jedan ovakav dan, zato je potrebno da društvo i organizacije koje imaju sluha i sredstava reaguju i iskoriste svoja sredstva i resurse da uključe ove devojčice u sve prilike koje društvo nudi. Posebno se zahvaljujemo našoj saradnici Klaudiji Kurini i Udruženju Roma Ači.

Ova aktivnost socijalne inkluzije realizovana je u okviru projekta „Prevencija i eliminacija dečjih brakova u Srbiji“ koji finansiraju Ambasada Kraljevine Holandije u Srbiji i Ministarstvo za ekonomsku saradnju i razvoj Savezne Republike Nemačke (BMZ) u okviru programa Nemačke razvojne saradnje „Inkluzija Roma i drugih marginalizovanih grupa u Srbiji“.

Učesnici i učesnice prvog kruga radionica „Pravo na jednake šanse u oblasti rada i zapošljavanja i mere i programi Nacionalne službe za zapošljavanje namenjeni teže zapošljivim kategorijama“ imali su priliku da se detaljno informišu o pravima iz oblasti rada i zapošljavanja, merama i programima Nacionalne službe za zapošljavanje, kao i o značaju aktivne uloge pojedinaca u procesu traženja posla, mogućnostima i raspoloživim resursima u smislu unapređenja profesionalnih kompetencija, znanja i veština.

Predstavnici Nacionalne službe za zapošljavanje na održanim radionicama približili su zainteresovanima mere za podsticanje zapošljavanja osetljivih grupa, kao što su subvencije za zapošljavanje i samozapošljavanje, pokretanje sopstvenog biznisa, sticanje praktičnih veština, prekvalifikacije i programe dokvalifikacije za povećanje nivoa kompetencija i zapošljivosti na tržištu rada, program javnih radova, obuka za aktivno traženje zaposlenja, obuka po zahtevima poslodavaca, kao i program funkcionalnog osnovnog obrazovanja. Tokom prvog kruga radionica, oni su imali priliku da dobiju konkretne odgovore na pitanja u vezi zapošljavanja, kao i podrške i pomoći koju pruža Nacionalna služba za zapošljavanje.

Istovremeno, uočen je problem nedostatka raspoložive kvalifikovane radne snage. Stoga je posebno isticana neophodnost funkcionalnog obrazovanja odraslih, koje je preduslov za unapređenje konkurentnosti na tržištu rada. Na održanim radionicama, učesnici i učesnice osnaženi su da se aktivno uključe na tržište rada, da koriste dostupne resurse kako bi podigli kapacitete i unapredili kompetencije i time stvorili nove mogućnosti. Kroz podizanje svesti o značaju obuka, prekvalifikacija i dokvalifikacija, naročito je istaknuta važnost izlaska iz dugoročne radne neaktivnosti, odnosno angažovanosti u sivoj zoni, kroz neformalne oblike zaposlenja.

Tokom prvog kruga radionica, učesnicima i učesnicama su dodatno pojašnjeni mehanizmi za zaštitu prava na rad, koje im je garantovano pod jednakim uslovima i bez diskriminacije, kao i kojim organizacijama odnosno institucijama se mogu obratiti ukoliko im je povređeno pravo iz oblasti prava na rad, odnosno ukoliko su diskriminisani u postupku zapošljavanja ili na samom radnom mestu.

Radionice u Leskovcu, Smederevu, Novom Sadu, Bačkoj Palanci, Subotici, Vranju, Kruševcu i Kragujevcu realizovane su u okviru projekta „Prevencija i eliminacija dečjih brakova u Srbiji“ koji finansiraju Ambasada Kraljevine Holandije u Srbiji i Ministarstvo za ekonomsku saradnju i razvoj Savezne Republike Nemačke (BMZ) u okviru programa Nemačke razvojne saradnje „Inkluzija Roma i drugih marginalizovanih grupa u Srbiji“.

Nacionalna koalicija za okončanje dečijih brakova pripremila je prvi Newsletter koji ima za cilj da ukaže na važnost prevencije i reakcije na dečje brakove. Newsletter, između ostalog, prenosi ključne nalaze godišnjeg izveštaja Praxisa o dečjim brakovima za 2020. godinu koji sadrži poseban osvrt na postupanja centara za socijalni rad u slučajevima dečjih brakova.

Newsletter sadrži i najavu projekta „Prevencija i eliminacija dečjih brakova u Srbiji“ koji je u toku i koji Praxis u saradnji sa partnerima na lokalnom nivou realizuje u 8 opština u Srbiji.

Prvi Newsletter Nacionalne koalicije za okončanje dečijih brakova možete pogledati OVDE.

Nevladina organizacija Praxis organizovala je okrugli sto na kome su sagledani preostali problemi sa kojima se lica u riziku od apatridije u Srbiji još uvek suočavaju. Okrugli sto „Preostali problemi u vezi sa upisom u matične knjige, sticanjem državljanstva i pribavljanjem ličnih dokumenata“ organizovan je u okviru projekta „Suzbijanje apatridije među Romima na Zapadnom Balkanu” koji finansira Fondacija za otvoreno društvo kroz Evropsku mrežu za pitanja apatridije.

U poslednjih više od 10 godina, u Srbiji se desio značajan napredak u oblasti smanjenja apatridije. Uprkos nesumnjivom napretku, i dalje se javljaju određeni problemi koji otežavaju pristup pravima licima u riziku od apatridije. Deca čiji roditelji ne poseduju lične dokumente i dalje ne mogu da se upišu u matične knjige odmah nakon rođenja, postupci za naknadni upis u matične knjige opterećeni su brojnim problemima, sticanje državljanstva po osnovu rođenja u Srbiji ne odvija se na propisan način, a prijava prebivališta često predstavlja nepremostiv problem. Neretko, lica u riziku od apatridije se suočavaju i sa dirskriminacijom u pokušaju da ostvare svoja prava.

„Iako je broj lica u riziku od apatridije značajno manji, ukoliko se problem ne reši u potpunosti, preneće se na nove genaracije i broj lica u riziku od apatridije će rasti. Dok interesovanje za ovu temu bledi, još uvek postoje ljudi čiji problemi nisu obuhvaćeni sistemskim rešenjima.“ – istakla je Jelena Milonjić, predstavnica UNHCR-a. „Intezivno sa državnim organima, u okviru realizacije Sporazuma o razumevanju sa Ministarstvom državne uprave i lokalne samouprave Republike Srbije i Zaštitnikom građana, zajedno sa romskom zajednicom i civilnim sektorom, radimo na rešavanju preostalih problema kako bismo ostvarili zacrtan plan kampanje Ja pripadam čiji je cilj iskorenjivanje apatridije u Srbiji do 2024. godine.“

Milan Radojev, pravni koordinator Praxisa, naglasio je da smo ponosni na sve šta je do sada urađeno, jer je hiljade ljudi upisano u matične knjige i dobilo dokumente te sada mogu da ostvaruju prava. „Međutim, i pored ogromnog napretka, važno je ukazivati na stare ali i na neke nove probleme koji se javljaju, posebno imajući u vidu da i dalje svako dete ne može da se upiše u MKR odmah nakon rođenja, a da se ignorišu preporuke međunarodnih tela koja na ovaj problem ukazuju.“

Osman Balić iz YUROM Centra naveo je da je možda i najblistavija stvar u inkluziji Roma upravo uspešno rešavanje problema sa posedovanjem dokumenata. „Uz pomoć UNHCR-a, Ministarstava, Praxisa, ovaj problem je sveden na najmanju meru. Postoje i dalje svakodnevni problemi, ali ovo je primer modela izvrsnosti, gde je uspešno završeno 90% posla“. 

Učesnici okruglog stola, predstavnici relevantnih institucija i organizacija koje zajedničkim naporima rade na iskorenjivanju apatridije u Srbiji, saglasni su da, i pored nesumnjivog napretka, potrebno je rešiti i preostale probleme kako se ne bi došlo u situaciju da ponovo imamo veliki broj lica u riziku od apatridije, i na to i dalje ukazivati i državnim organima ali i međunarodnim institucijama. 

Praxis je Evropskom sudu za ljudska prava podneo predstavku u slučaju deteta koje nije moglo da se upiše u matičnu knjigu rođenih odmah po rođenju.

U predstavci je istaknuto to da je zbog propusta da omogući blagovremeni upis u matičnu knjigu rođenih, država detetu uskratila i mogućnost da potvrdi svoj identitet i lični status, da uspostavi pravnu vezu sa porodicom i drugim ljudima, te da je dete lišeno mogućnosti da stekne državljanstvo i da pristupi velikom broju prava za čiju realizaciju je neophodan upis u matičnu knjigu rođenih, kao što su pravo na zdravstvenu zaštitu, pravo na socijalnu zaštitu, pravo na slobodu kretanja ili pravo na imovinu. Na taj način, povređeno je pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života, garantovano Evropskom konvencijom o ljudskim pravima. S obzirom na to da problem blagovremenog upisa u Srbiji pogađa gotovo isključivo romsku populaciju, u predstavci je istaknuto da je povređeno i načelo zabrane diskriminacije.

Iako Ustav, Porodični  zakon i ratifikovane međunarodne konvencije svakom detetu garantuju pravo na upis u matičnu knjigu rođenih odmah po rođenju, u slučaju kada majke ne poseduju lične dokumente, deca ne mogu biti upisana odmah nakon rođenja, već moraju da se vode postupci koji traju od nekoliko meseci do više godina. Pošto znatan broj Romkinja još uvek nije uspeo da pribavi lične dokumente, iznova se javljaju novi slučajevi dece koja u prvim mesecima ili godinama života ostaju bez upisa u matične knjige,  a samim tim i bez mnogih drugih prava. 

Nadležne institucije godinama zanemaruju ovaj problem i ignorišu preporuke mnogobrojnih međunarodnih tela koja su istakla da je ovakvo stanje nedopustivo, da svako dete, bez obzira na to da li roditelji poseduju dokumente, mora da se upiše u matične knjige odmah nakon rođenja i da je potrebno izmeniti podzakonske akte koji sprečavaju blagovremeni upis. 

Praxis je u predstavci ukazao i na to da u Srbiji nema delotvornog pravnog leka koji bi mogao da otkloni povredu ovog prava, jer je Ustavni sud u više navrata odbio da utvrdi da to što deca ne mogu da se upišu odmah po rođenju predstavlja povredu njihovih prava. 

U slučaju da Evropski sud za ljudska prava utvrdi da je u ovom predmetu došlo do povrede prava, ovaj slučaj mogao bi predstavljati prekretnicu koja će napokon okončati kontinuirano kršenja prava deteta na blagovremeni upis u matične knjige i koja će omogućiti svakom detetu da od rođenja pristupi svim pravima i da uživa zaštitu koju mu obezbeđuje upis u matične knjige.

„Zašto ste pravili decu, zašto niste prvo pribavili dokumente? Ništa ne možemo da uradimo dok majka ne dobije ličnu kartu“, poručili su Besimu ^[1] kada se u centru za socijalni rad raspitivao kako svog novorođenog sina Senada da upiše u matičnu knjigu rođenih.

Pre toga bio je i kod matičara, gde su mu takođe rekli da dete ne može da bude upisano, jer majka nema dokumente. Uz pomoć Praxisa, roditelji su potom podneli matičnoj službi pisani zahtev u kome je objašnjeno da je neizvesno kada će majka moći da dobije ličnu kartu, jer ne uspeva da prijavi prebivalište, ali da propisi garantuju svakom detetu upis u matičnu knjigu rođenih odmah nakon rođenja, bez obzira na to da li roditelji imaju ili nemaju dokumente. Traženo je da se roditeljima omogući da detetu odrede lično ime.

Ali matična služba ne samo da nije učinila ono što je bila dužna da uradi, nego uopšte nije odgovorila na zahtev. Prošlo je više od četiri meseca od kako se Senad rodio, ali i dalje nije upisan u matičnu knjigu rođenih. Nema ni zdravstvenu knjižicu, pa njegovi roditelji, siromašni stanovnici jednog beogradskog romskog naselja, od skromnih prihoda koje otac teškom mukom uspeva da zaradi moraju da plaćaju lekarske preglede.

Senadova majka Suzana nikad nije imala ličnu kartu. Rođena je u Đakovici, ali matične knjige u kojima je bila upisana ostale su nedostupne organima Srbije nakon ratnih sukoba na Kosovu 1999. godine. Tek je početkom 2021. obnovljen Suzanin upis u matične knjige i nakon toga je ponovo mogla da dobije izvod iz matične knjige rođenih i uverenje o državljanstvu.  Od tada bezuspešno pokušava da prijavi prebivalište i dobije ličnu kartu.

Suzana je 2020. godine zasnovala vanbračnu zajednicu sa Besimom i doselila se u kuću čiji vlasnik je Besimov otac. Tu su Suzana i Besim stvorili zajedničko porodično domaćinstvo, a potom dobili i dete. Ova adresa za Suzanu već više od dve godine predstavlja ono što je zakon definisao kao mesto prebivališta: mesto u kome se neko nastanio sa namerom da u njemu stalno živi i u kome se nalazi centar njegovih životnih aktivnosti.

Međutim, kada je pokušala da u policijskoj stanici prijavi prebivalište na toj adresi, rečeno joj je da prebivalište mora da prijavi u Policijskoj upravi za Đakovicu, prema mestu svog rođenja, i da tek kada tamo dobije ličnu kartu može da dođe ponovo i podnese zahtev za prijavu u mestu u kome stvarno živi. Ne znajući da ovakvo postupanje policijskih službenika ne samo da nije opravdano, nego je i protivno zakonu  - jer niko ne bi smeo da prijavljuje prebivalište u mestu u kome ne živi – Suzana i Besim su otputovali u Jagodinu, gde se nalazi Policijska uprava za Đakovicu, i pokušali su da Suzani prijave prebivalište. Ali ni tamo nisu uspeli, jer je od Suzane traženo da priloži vlasnički list ili drugi dokument za kuću na čijoj adresi u Đakovici bi se prijavila. Suzana to niti ima niti može da pribavi, pa se neobavljenog posla vratila u Beograd. 

Onda je ponovo je pokušala da prijavi prebivalište u policijskoj stanici u opštini gde živi, ali joj je opet rečeno da najpre mora da izvadi ličnu kartu u Jagodini.

U martu ove godine, Praxis je pripremio pisani zahtev za prijavu prebivališta i uputio Besima i Suzanu da ponovo odu u policiju i da predaju taj zahtev. Međutim, čak ni to nisu uspeli da urade. Iako su službenici bili dužni da prime zahtev, odbili su to da učine, rekavši Besimu da „džabe dolazi“ i da „ništa ne mogu da urade“. Ni obraćanje šefici nije pomoglo.

Ipak, Besim nije odustao. Kako kaže, malo je prepravio i prilagodio zahtev za prijavu prebivališta, odneo ga u službu predsednika Republike i tamo predao kao pritužbu na rad policije.

Oko mesec dana kasnije, Besima i Suzanu zvali su iz policijske stanice. Odjednom, odnos službenika prema njima više nije odbijajući, a ono što su do tada službenici nazivali nemogućim, počeli su bez problema da sprovode: uzete su izjave od Suzane, Besima i njegovog oca, pribavljeno je novo uverenje o državljanstvu, policijska patrola sprovela je terensku proveru. Ispostavilo se da je Suzani upisan pogrešan jedinstveni matični broj građana, ali i postupak ispravke je pokrenut po službenoj dužnosti i verovatno će uskoro biti okončan.

Jednom rečju, policija je počela da postupa onako kako je od početka i trebalo i kako je propisano. Pitanje je, međutim, zašto to nije odmah urađeno, nego je Suzana izgubila godinu i po dana u uzaludnim pokušajima da prijavi prebivalište. 

Svaki građanin ima pravo i dužnost da prijavi prebivalište i izvadi ličnu kartu. Svako dete mora od rođenja biti upisano u matičnu knjigu rođenih. Tako je propisano zakonima, ali to se u Senadovom i Suzaninom sučaju pokazalo beznačajnim. Senad je odavno trebalo da bude upisan, a Suzani nije pomoglo pozivanje na zakone, već obraćanje službi Predsednika. Čini se da je Suzana sada nadomak rešenja svog problema, ali pitanje je šta će se dogoditi kada u policijsku stanicu sutra dođe neko ko se nalazi u Suzaninoj situacji. A izvesno je da će doći, jer u Srbiji i dalje veliki broj Roma živi bez ličnih dokumenata i bez prijavljenog prebivališta. Da li će i oni morati da lutaju od šaltera do šaltera i da se obraćaju organima u čijoj nadležnosti uopšte i nije rešavanje ovih pitanja, ili će nadležni organi sami učiniti ono što su dužni da urade? Obavestićemo vas.

 [1] The names have been changed to protect privacy.

Mirita ^[1] je tek jedna u nizu dece koja nisu mogla da se upišu u matičnu knjigu rođenih odmah po rođenju zbog toga što im majke nemaju lične dokumente.

Mirita nije usamljena ni u tome što njeni roditelji moraju da plaćaju svaki lekarski pregled, jer ni ona ni majka nemaju zdravstvene knjižice. 

Miritin slučaj nije jedinstven ni po tome što je porodilište naplatilo roditeljima troškove porođaja, uprkos tome što zakon kaže da u slučaju kada majke nisu zdravstveno osigurane, troškove porođaja snosi država.

Poput drugih porodica čiji članovi nemaju lične dokumente,  Mirita i njeni roditelji ne mogu da dobiju ni dečiji ni roditeljski dodatak ni socijalnu pomoć, bez obzira na to što se njena porodica može svrstati među najsiromašnije.

Ovo su situacije koje se u Srbiji stalno ponavljaju, a posledice su toga što se i dalje krši jedno od najvažnijih prava deteta – da bude upisano u matičnu knjigu rođenih odmah nakon rođenja. 

Mada tek jedan od mnogih sličnih, Miritin slučaj ipak bi mogao da ostane upamćen, jer može da dovede do okončanja ove negativne prakse koja stotine dece ostavlja bez mogućnosti da u najosetljivijem periodu života ostvare elementarna prava. 

Naime, Praxis je Evropskom sudu za ljudska prava podneo predstavku u kojoj se ističe da je država povredila Miritino pravo da odmah nakon rođenja bude upisana u matičnu knjigu rođenih i da joj je usled toga uskraćena mogućnost da ostvari niz drugih prava,   

Iako međunarodne konvencije, Ustav i Porodični zakon garantuju svakom detetu upis u matičnu knjigu rođenih odmah po rođenju, majke koje nemaju lične dokumente svoju novorođenu decu ne mogu da upišu u matične knjige. Da bi se ta deca upisala, moraju da se vode posebni postupci, koji upis odlažu najmanje za nekoliko meseci, neretko i duže od godinu dana, a ponekad i više godina. 

Miritini roditelji su ubrzo nakon njenog rođenja otišli u nadležnu matičnu službu i tamo su pokušali da detetu odrede ime, ali nisu uspeli u tome, jer majka nema lične dokumente. Potom su podneli i pismeni zahtev, u kome su se pozvali na propise koji svakom detetu garantuju pravo na upis u matične knjige i na lično ime odmah nakon rođenja, ali ni to nije vredelo – matična služba ih je obavestila da najpre policija treba da utvrdi majčin identitet, da zatim treba da se sprovede postupak za upis majke u matičnu knjigu rođenih, da nakon toga ona treba da izvadi ličnu kartu i da će tek tada moći da da izjavu o ličnom imenu deteta.

Međutim, pitanje je da li će Miritina majka uopšte uspeti da se upiše u matičnu knjigu rođenih i da pribavi ličnu kartu. Njen zahtev za upis najpre je odbila matična služba, a potom je i sud odbio da utvrdi vreme i mesto njenog rođenja. Miritina majka je izjavila ustavnu žalbu, ali postupci pred Ustavnim sudom traju godinama. Praxis je već pisao o slučaju Miritine majke i o bezuspešnim nastojanjima da se upiše u matične knjige. U međuvremenu, proteklo je već četiri meseca od Miritinog rođenja, a ona i dalje nije upisana u  matične knjige.

Praxis već godinama nadležnim organima ukazuje na to da se u Srbiji sistematski krše prava dece time što im se uskraćuje pravo na blagovremeni upis u matične knjige, te da je neophodno otkloniti prepreke koje takav upis sprečavaju, ali do sada nije postojala volja da se ovaj problem reši. Međutim, ako Evropski sud za ljudska prava utvrdi da je došlo do povrede prava, Miritin slučaj mogao bi predstavljati prelomnu tačku nakon koje će se ovo nedopustivo stanje najzad okončati.

 [1] Ime je, radi zaštite privatnosti, izmenjeno.

Kad je 2020. godine Vrhovni kasacioni sud doneo Zaključak o nadležnosti vanparničnog suda u postupku upisa u matičnu knjigu rođenih, bilo je jasno da će mnogim građanima put do upisa u matičnu knjigu rođenih postati znatno teži. Ipak, verovatno se nije moglo pretpostaviti da upis može postati toliko komplikovan kao u slučaju petogodišnje devojčice Katarine ^[1].

Katarina nije nakon rođenja upisana u matičnu knjigu rođenih (MKR), tako da za nju mora da se sprovede postupak naknadnog upisa u matične knjige. Pošto ni njena majka nije upisana u matične knjige i nema lične dokumente, za Katarinu ne može da se uspešno sprovede postupak naknadnog upisa pred matičnom službom. Naime, u slučajevima kada majka ne poseduju lične dokumente ili kada nije živa ili kada iz drugog razloga ne može da učestvuju u postupku, ili u situacijama kada ne postoje svedoci koji su prisustvovali porođaju, ili kada nema pisanih dokaza o rođenju - dete nije moguće upisati u MKR u upravnom postupka pred matičnom službom.

U tim slučajevima, dete bi trebalo da se upiše na osnovu sudskog postupka za utvrđivanje vremena i mesta rođenja. Ovaj postupak ustanovljen je dopunama Zakona o vanparničnom postupku 2012. godine i namenjen je upravo onima koji se nalaze u Katarininoj poziciji, to jest, osobama koje ne mogu činjenicu rođenja da dokažu u upravnom postupku.

Punih osam godina, odnosno, sve do donošenja pomenutog zaključka Vrhovnog kasacionog suda (VKS), sudovi su gotovo uvek sami ocenjivali da li su ispunjeni uslovi za vođenje postupka za utvrđivanje vremena i mesta rođenja. U slučajevima kada je bilo očigledno da nije moguće sprovesti upravni postupak pred matičnom službom, sudovi nisu tražili od stranaka da pre pokretanja postupka pred sudom pokušaju da se upišu u MKR kroz upravni postupak.

Iako se godinama postupci bez problema odvijali na opisani način i stvorena je obimna praksa sudova koja je u ovom pogledu bila gotovo jednoobrazna, Vrhovni kasacioni sud je Zaključkom o nadležnosti vanparničnog suda u postupku upisa u matičnu knjigu rođenih zauzeo stav da postupci za utvrđivanje vremena i mesta rođenja mogu da se sprovode tek ako je prethodno vođen upravni postupak naknadnog upisa u MKR i ako je u tom postupku zahtev odbijen.

U skladu sa tim zaključkom VKS, za Katarininu su njeni roditelji, umesto da odmah pokrenu postupak pred sudom, najpre podneli matičnoj službi zahtev za naknadni upis, mada je od početka bilo jasno da ne postoje nikakvi izgledi da u tom postupku uspeju, pošto majka ne poseduje lične dokumente. Ipak, nadali su se da postupak pred matičnom službom makar neće trajati dugo, tj. da će njihov zahtev brzo biti odbijen i da će tako steći uslov da pokrenu postupak pred sudom. Zahtev je podnet u oktobru 2021. godine.

Međutim, postupajući organ nije doneo rešenje kojim se odbija zahtev, već je prekinuo postupak i odredio je da će prekid trajati sve dok se ne reši prethodno pitanje, to jest, dok se Katarinina majka ne upiše u matičnu knjigu rođenih. Pošto je VKS zauzeo stav da je potrebno da zahtev bude odbijen, odlukom kojom se prekida postupak nije ispunjen uslov za pokretanje sudskog postupka. Tako se Katarina našla u situaciji da niti može da pokrene postupak pred sudom, niti može da se upiše u postupku pred matičnom službom.

Da stvar bude gora, izgledi da se majka upiše u MKR u upravnom postupku nisu ništa veći od Katarininih, jer majčina majka više nije živa. Međutim, u skladu sa Zaključkom VKS, i za Katarininu majku najpre je potrebno ishodovati rešenje kojim se odbija zahtev u upravnom postupku, pa tek onda pokrenuti sudski postupak. I tek kada se za majku uspešno sprovede postupak pred sudom i kada ona dobije ličnu kartu, moći će da se nastavi Katarinin postupak za upis u MKR. A do tada mogu da prođu godine.

Tako je za majku krajem 2021. godine pred matičnom službom pokrenut postupak za naknadni upis, ali ni pola godine kasnije taj postupak nije odmakao od početka. Kada je pravnica Praxisa pozvala matičnu službu da se raspita o statusu predmeta, službenik najpre uopšte nije mogao da nađe predmet, da bi se potom ispostavilo da se predmet našao kod pogrešnog službenika i da na njemu ništa nije rađeno.

Kada je pre 10 godina postupak za utvrđivanje vremena i mesta rođenja uveden u pravni sistem, on je predstavljao spas za mnoge ljude koji su pre toga godinama bezuspešno pokušavali da se upišu u MKR u upravnom postupku. I u godinama koje su usledile veliki broj pravno nevidljivih lica uspeo je zahvaljujući ovom postupku da se na prilično jednostavan način upiše u MKR, da zatim pribavi lične dokumente i da stekne mogućnost da po prvi put pristupi mnogim pravima.

Sada, međutim, kao da se stvari vraćaju unazad i da se u znatnoj meri anulira postignuti napredak. O tome najbolje svedoči Katarinin slučaj, koja bi verovatno već bila upisana u MKR da nije bilo zaključka VKS i da je odmah pokrenula postupak pred sudom. A ovako nije ni blizu tog cilja i potpuno je neizvesno kada će i da li će uopšte uspeti da se upiše.

Pri tome, treba imati u vidu da sporni pravni stav VKS o kome je bilo reči u ovom tekstu nije i jedini stav tog suda koje će građanima otežati ili onemogućiti upis u MKR. Naime, u istom zaključku VKS je zauzeo stavove da osobe koje su bile upisane u matične knjige koje su kasnije uništene, kao i „lica koja su upisana u matične knjige rođenih tzv. R. Kosovo“, uopšte ne mogu da sprovode postupak utvrđivanja vremena i mesta rođenja. O tim stavovima, koji ne samo da nisu celishodni, nego nisu ni u skladu sa važećim propisima, više reči bilo je ovde i ovde.

[1] Radi zaštite privatnosti, ime je izmenjeno.

Edita ^[1] nema zdravstvenu knjižicu i ličnu kartu. Rođena je pre 30 godina u Nemačkoj, gde su se njeni roditelji početkom devedesetih godina prošlog veka doselili iz Đakovice. Zbog neregulisanog statusa u Nemačkoj, morala je da se pre tri godine vrati u Srbiju. Edita od tada nije uspela da pribavi lične dokumente.

Pre tri meseca Edita se porodila i dobila sina. Iako je zakonom propisano da se u slučajevima kada majke nisu zdravstveno osigurane, sredstva za troškove koji se odnose na trudnoću i porođaj obezbeđuju iz republičkog budžeta, porodilište u kojem se Edita porodila nije se na to obaziralo. Otkako je primljena u porodilište, Editi su zaposleni govorili da će morati da plati bolničke troškove i pretili su joj da joj neće biti dozvoljeno da napusti porodilište sve dok troškovi ne budu plaćeni.

Pošto Edita nije imala lične dokumente, porodilšte je – primenjujući instrukciju nadležnih ministarstava za postupanje u slučajevima kada se porađaju žene bez dokumenata - pozvalo policiju koja je trebalo da utvrdi identitet majke. Međutim, dolazak policije porodilište je zloupotrebilo da dodatno zaplaši Editu pretnjom da je policija navodno došla da je uhapsi, jer nema novca da plati medicinske troškove.

Editina porodica broji 12 članova od kojih je samo jedan zaposlen. Žive kao podstanari i jedva sastavljaju kraj s krajem. Kako bi mogli da plate troškove, pozajmili su 500 evra, jer im je prvobitno u bolnici rečeno da bi toliko trebalo da iznose svi troškovi. Međutim, kada su hteli da plate, ispostavilo se da troškovi iznose oko 900 evra, a članovima porodice je rečeno da se više ne pojavljuju dok ne donesu celokupan iznos, uz napomenu da će se troškovi uvećavati svakim dodatnim danom boravka u bolnici. Na kraju je porodica morala dodatno da se zaduži i plati sve što je traženo.

Novi problemi iskrsli su kada je Edita pokušala da svog sina upiše u matičnu knjigu rođenih. Editi je u matičnoj službi rečeno da dete ne može da bude upisano sve dok ona ne pribavi ličnu kartu. Tako Editin sin još uvek nije upisan u matične knjige, pa ni on nema zdravstvenu knjižicu, a porodica ne može da dobije roditeljski i dečiji dodatak. Iako i Ustav i Porodični zakon i međunarodne konvencije nalažu da svako dete mora biti upisano odmah nakon rođenja, u praksi ovo pravilo ne važi za decu čije majke nemaju lične dokumente – ova deca ostaju neupisana sve dok majke ne pribave svoje dokumente ili dok se za decu ne sprovedu posebni postupci pred centrima za socijalni rad ili matičnim službama. A to odlaže upis deteta u najboljem slučaju za nekoliko meseci, a neretko i za više godina. Tako ni Editina starija ćerka, koja ima 3 godine, još uvek nije upisana u matične knjige.

Uprkos tome što već godinama mnogobrojna međunarodna tela ukazuju na to da je ovakvo stanje nedopustivo i da predstavlja kršenje prava deteta, nadležni organi u Srbiji ne pokazuju spremnost da ovu situaciju isprave i izmene podzakonske akte koji regulišu prijavu rođenja i upis u matične knjige, i čije pojedine odredbe zapravo predstavljaju prepreku koja sprečava blagovremeni upis dece čije majke nemaju dokumente.

Nažalost, Edita ne može da se nada ni da će svoje dokumente uskoro uspeti da pribavi. Ona je još 2020. godine pokrenula postupak za utvrđivanje državljanstva Srbije, ali taj postupak kao da je i dalje na samom početku. Iako je i u ovom slučaju zakon na Editinoj strani, u praksi izostaje njegova dosledna primena. Tako je Zakonom o državljanstvu Republike Srbije propisano da će državljanstvo steći osoba kojoj su u trenutku rođenja oba roditelja bili državljani Srbije, ili ako je jedan roditelj bio državljanin Srbije, a drugi je nepoznat ili je nepoznatog državljanstva ili je bez državljanstva. Edita poseduje dokaz o tome da joj je otac državljanin Srbije, ali za majku takav dokaz nema, jer su matične knjige u kojima je majka bila upisana nakon ratnih dejstava na Kosovu 1999. godine ostale nedostupne organima Republike Srbije. Iako je od tada proteklo više od 20 godina, nadležni organi još uvek nisu ispunili obavezu i nisu obnovili sve nedostupne knjige. Izlišno je naglašavati da građani ne bi smeli da snose posledice toga što matične knjige nisu sačuvane i što nisu obnovljene. Povrh svega, u poslednje vreme veći broj matičnih službi prestao je da sprovodi postupke obnove upisa podataka o državljanstvu koji su se vodili po zahtevima građana, i sada im jedino preostaju mnogo komplikovaniji, neizvesniji, dugotrajniji i skuplji postupci utvrđivanja državljanstva pred Ministarstvom unutrašnjih poslova.

Ali, čak i ako se zanemari ova nedopustiva situacija zbog koje Edita ne može da dokaže da joj je majka bila državljanka Srbije, ostaje činjenica da, zahvaljujući očevom državljanstvu, Edita ispunjava uslov za sticanje državljanstva Srbije i kao osoba kojoj je jedan roditelj bio državljanin Srbije, a drugi je bez državljanstva ili je nepoznatog državljanstva. Međutim, organ pred kojim se vodi postupak obavestio je Editu da njen zahtev za utvrđivanje državljanstva neće biti usvojen sve dok se za majku ne utvrdi državljanstvo. A veliko je pitanje da li će to ikada moći da se učini, jer Editina majka je stara i bolesna, živi u inostranstvu i najverovatnije ne poseduje dokaze koji bi se tražili u postupku utvrđivanja državljanstva.

Mada bi zakoni trebalo da budu instrumenti koji građanima garantuju to da će njihova prava biti realizovana i koji sprečavaju proizvoljno postupanje državnih organa i službi, Edita nije imala prilike da se uveri u njihovu delotvornost. Naprotiv, iako je zakon propisao da ne mora da plati troškove porođaja, platila je 900 evra; iako propisi nalažu da svako dete mora biti upisano u matičnu knjigu rođenih odmah po rođenju, njeno dvoje dece još uvek ne mogu da dobiju izvod iz matične knjige rođenih; iako ispunjava zakonske uslove za državljanstvo Srbije, pitanje je da li će državljanstvo ikada zaista i dobiti. Zakoni bi takođe trebalo da štite najugroženije i da obezbede jednakost građana, ali za Editu i njenu porodicu, siromašne pripadnike romske nacionalne manjine, ne samo da ova svrha nije ostvarena, već ih je nepropisno postupanje nadležnih odvelo u još veću marginalizaciju i dublje siromaštvo, ostavljaći nju i njenu decu bez ličnih dokumenata i bez mogučnosti da pristupe većini prava

[1] Radi zaštite privatnosti, ime je izmenjeno.