Praxis je sproveo istraživanje koje ima za cilj da pruži informacije o pristupu Romkinja socioekonomskim pravima kao i da istraži kakav je položaj žena u odnosu na muškarce u romskoj zajednici. Istraživanje je urađeno u okviru projekta „Pravna pomoć i zagovaranje - pristup pravima i borba protiv diskriminacije Roma“, u saradnji sa Civil Rights Defenders-om i uz finansijsku pomoć Švedske agencije za međunarodnu saradnju. Istraživanje je sprovedeno u periodu od februara do avgusta 2015. godine, a anketirano je ukupno 100 Romkinja i 100 Roma iz deset opština sa juga Srbije: Aleksinca, Prokuplja, Bojnika, Bora, Kuršumlije, Lebana, Leskovca, Bele Palanke, Kruševca i Knjaževca.

Ispitanice i ispitanici imali su u proseku 37 godina, a 78% ispitanih žena i muškaraca bilo je u bračnoj ili vanbračnoj zajednici. Prosečne godine za stupanje u prvu bračnu/vanbračnu zajednicu pokazuju značajne razlike između žena i muškaraca. Anketirane Romkinje u proseku u prvu bračnu ili vanbračnu zajednicu stupaju sa svega 14.7 godina, pri čemu treba imati u vidu da su najmlađe ispitanice koje su stupile u bračnu/vanbračnu zajednicu imale 13 godina i da je to bio slučaj u četiri od deset opština.

Prema rezultatima istraživanja, Romkinje u 79% slučajeva poseduju zdravstvenu knjižicu, tek 40% ostvaruje pravo na socijalnu zaštitu, 35% zarađuje obavljajući uglavom sezonske poslove, dok je svega 30% ispitanica završilo osnovnu školu. Što se tiče uslova u kojima žive, 92% ispitanica je potvrdilo da žive u trošnim objektima od cigle, a 45% da objekat u kome žive nije priključen na kanalizacionu mrežu.

Odgovori na ankete obojeni su patrijarhalnim stavovima i ispitanika i ispitanica, posebno u delu koji se odnosi na ulogu žene u porodici.

„Školovanje je više važno za muškarce jer oni treba da zarade, a za žene nije, jer za njih nije rad, nego da budu u kući sa decom i obavljaju kućne poslove.“ (M., 1986, Bor)

Osim toga, pokazalo se da ispitanice najčešće ne znaju da prepoznaju diskriminaciju, čak ni onda kada je ona direktna, a naročito kada je reč o prikrivenom obliku diskriminacije. U slučajevima kada je prepoznaju, nedostaje znanje o mehanizmima zaštite.

„Kada se obratim centru za socijalni rad, uvek dobijam odgovor da ne mogu da ostvarim prava i tada mi kažu da su u velikoj gužvi i da nemaju vremena da mi objašnjavaju zbog čega nemam pravo na pomoć. Ovo je bila uobičajena situacija kroz koju sam prolazila godinama dok nisam ostvarila pravo na novčanu socijalnu pomoć. Nikada do sada nisam dobila jednokratnu novčanu pomoć iako sam više puta tražila.“ (Ž., 1956, Aleksinac)

Rezultati istraživanja ostavljaju prostor za to da državne institucije i lokalne samouprave u budućnosti preduzimaju mere u cilju daljeg poboljšanja pristupa socioekonomskim pravima žena u romskim zajednicama, koje bi se odnosile i na eliminisanje rodnih razlika i oslobađanje od tradicionalnih uloga i stereotipa, što bi sveobuhvatno poboljšalo njihov položaj u društvu.

Preuzmite izveštaj ovde.