U okviru projekta Unapređenje zakonskog okvira i politika za ostvarivanje ravnopravnosti i monitoring njihove primene u praksi, koji sprovode partnerske organizacije The Equal Rights Trust, Sandžački odbor za zaštitu ljudskih prava i sloboda i Praxis, a koji je podržan od strane Evropske unije preko EIDHR, Praxis je organizovao dva konsultativna sastanka sa zajednicama pod nazivom „Identifikovanje glavnih izazova u zakonodavstvu, politikama i praksi u vezi sa zaštitom od diskriminacije u Srbiji“.  Sastanci su održani u Nišu i Beogradu, 1. i 10. novembra. Treći konsultativni sastanak organizovao je Sandžački odbor za zaštitu ljudskih prava i sloboda u Novom Pazaru, 15. novembra. Ukupno je prisustvovalo 134 učesnika/ca.

Konsultativni sastanci sa zajednicama okupili su članice/ove ugroženih društvenih grupa, predstavnice/ke organizacija civilnog društva koji se bave zaštitom ljudskih prava i sloboda, studentkinje i studente pravnih klinika, aktivistkinje i aktiviste za ljudska prava na lokalnom nivou i sva druga zainteresovana lica, sa ciljem identifikovanja ključnih izazova i nedostataka u oblasti implementacije antidiskriminacionog pravnog i strateškog okvira u Srbiji, kroz razmenu ličnih i profesionalnih iskustava u vezi sa slučajevima diskriminacije, bez obzira na lično svojstvo.

Svoja iskustva zajedno sa učesnicima/ama podelili su članice i članovi radne grupe na projektu: Tamara Lukšić Orlandić (nezavisna ekspertkinja), Dragana Ćirić Milovanović (MDRI-S), Vanja Macanović (Autonomni ženski centar), Milan Đurić (Gayten), Gordana Grujičić (Grupa 484) i  Osman Balić (S-KRUG Liga Roma). Pored njih, govorili su i predstavnici organizacija kojima su u okviru projekta dodeljena finansijska sredstva za monitoring i dokumentovanje slučajeva diskriminacje: Milan Janković (Udruženje studenata sa hendikepom), Marijeta Lazor (Romi istraživači), Nevena Nikolić (NEOSTART), Stefan Šparavalo (Da se zna!) i Marija Demić (CHRIS mreža). 

Kroz šest grupa za diskusiju (prava deteta, prava žena, LGBT+ prava, prava etničkih i nacionalnih zajednica, prava osoba sa invaliditetom i prava migranta i izbeglica) definisani su aktuelni ključni izazovi i nedostaci u zakonodavstvu, politikama i praksi u vezi sa zaštitom od diskriminacije u našoj zemlji. Zaključna razmatranja sa konsultativnih sastanaka poslužiće za dalju prevenciju i suzbijanje diskriminacije kroz podizanje svesti i edukaciju, pružanje besplatne pravne pomoći žrtvama diskriminacije i javno zagovaranje za sistemska rešenja.

U okviru sastanaka održane su i fokus grupe, koje su u sklopu pripreme studije o efektivnosti antidiskriminacionog zakondavstva u Republici Srbiji vodile prof. dr Nevena Petrušić i Kosana Beker, namenjene predstavnicima/cama organizacija civilnog društva koje se bave zaštitom od diskriminacije, osobama koje su bile izložene diskriminaciji, bez obzira na lično svojstvo, kao i drugim zainteresovanim akterima u zajednici. Diskutovalo se o tome koliko je javnost upoznata sa trenutnim pravnim okvirom zabrane diskriminacije i mehanizmima zaštite od diskriminacije, o postojećim barijerama u pogledu pristupa pravdi za žrtve diskriminacije, specifičnosti društvenog položaja pojedinih grupa i (ne)postojanju različitih barijera za različite osetljive grupe. Takođe, diskutovalo se o grupama koje su u najvećem riziku od diskriminacije, o oblastima gde se najčešće javlja diskriminacija, kao i o neophodnim merama i preporukama za poboljšanje trenutnog stanja. 

Prema najnovijim podacima UNICEF-a i Nacionalne organizacije osoba sa invaliditetom navodi se da su deca sa invaliditetom i dalje suočena sa brojnim poteškoćama i preprekama u ostvarivanju svojih prava, uprkos činjenici da je Republika Srbija ratifikovala sve relevantne međunarodne konvencije, usvojila snažne zakone i politike i postigla napredak u razvoju inkluzivnih usluga. Primera radi, 45 odsto roditelja dece sa invaliditetom navodi da su oni ili njihova deca doživeli neku vrstu vređanja, omalovažavanja ili uznemiravanja zbog smetnji u razvoju deteta. U 24 odsto porodica jedan od roditelja je morao da odustane od posla da bi brinuo o detetu, a roditelji se često sreću sa nerazumevanjem poslodavca za dodatne obaveze vezane za brigu o detetu. Usluge podrške za život deteta u porodičnom okruženju (pomoć u kući, dnevni boravak, lični pratilac) uglavnom nisu dostupne deci sa invaliditetom i njihovim porodicama. Čak 16 odsto građana i građanki i 18 odsto učenica i učenika smatra da je diskriminacija prema osobama sa invaliditetom prihvatljiva, a nasilje je doživelo između 25% i 47% dece sa invaliditetom.

Povodom 10. decembra, Međunarodnog dana ljudskih prava, naš kolega Vuk Raičević razgovarao je sa predsednicom Udruženja samohranih roditelja i dece sa invaliditetom „Plava školjka“ iz Beograda Nadicom Blažević i njenom dvadesetdvogodišnjom ćerkom Marinom. Posetio ih je u prostorijama udruženja, gde uveliko rade na izradi novogodišnjih čestitki, koje će deliti kako bi prikupili nedostajuća novčana sredstva, koja su im potrebna da plate iznajmljivanje prostora u kojima se ovo udruženje nalazi.

Kada je osnovano Vaše udruženje i čime se bavite?

Nadica: Naše udruženje osnovano je 2010. godine, a njegovi članovi i članice su deca sa invaliditetom iz cele Srbije, bez obzira na dijagnozu. Na osnivanje udruženja odlučila sam se kao samohrana majka troje dece, od kojih je jedno dete sa invaliditetom koje ima jedinstvenu dijagnozu na svetu. Smatram da je jedno takvo udruženje bilo potrebno, budući da značajan broj samohranih roditelja brine o deci sa invaliditetom. Od samog osnivanja naša je želja da decu i mlade sa invaliditetom učinimo vidljivijim u društvu i da ih uključujemo u kulturno-sportske manifestacije, ali i da organizujemo iste, kao što su sportske igre dece sa invaliditetom „Hoću da se igram“, koje održavamo svake godine. Zatim, organizujemo i „Prve Vukove dane“, posvećene Vuku Karadžiću, koji je bio osoba sa stečenim telesnim invaliditetom, a ostvario je velika postignuća. Učesnici dolaze iz cele Srbije. Pored toga, organizujemo i javne nastupe i besplatna letovanja za našu decu. Pružamo i preko potrebnu podršku roditeljima.

Kakva simbolika stoji iza naziva Vašeg udruženja?

Nadica: Mi nastojimo da ojačamo porodicu kao strukturu, da uključujemo sve porodice u aktivnosti koje realizujemo, jer se na taj način osnažuje i pojedinac. Želimo da podstaknemo i druge porodice dece i mladih sa invaliditetom da se otvore, da ne budu zatvoreni u četiri zida. Podstičemo ih da otvore svoju školjku i pokažu svoj biser. Svako dete i svaka porodica su kao školjka koja u sebi sadrži jedan prelepi biser. Međutim, ako školjka ostane zatvorena, biser se neće videti. Školjka je plava, jer je plava boja neba, a nebo simbolizuje bezgraničnost. Upravo takve treba da budu i mogućnosti svakog deteta.

Da li naše društvo pozitivno utiče da se deca i mladi sa invaliditetom i njihove porodice otvore?

Nadica: Nažalost, ne. U našem društvu su još uvek široko raspostranjene predrasude i stereotipi kada je reč o invaliditetu među decom i mladima. To je, pre svega, posledica neinformisanosti koje vodi ka nerazumevanju, a konačno i ka neprihvatanju. U svemu tome, ogromnu žrtvu podnose i roditelji, koji se svakodnevno suočavaju sa velikim izazovima i pritiscima, kako u svojim svakodnevnim aktivnostima – na poslu, u javnom prevozu, na ulici, kod lekara, u školi, tako i u okviru same porodice. Pored njih, u teškom položaju su i braća i sestre dece sa invaliditetom, koji su često stigmatizirani od strane društva, baš kao i njihovi roditelji.

Na koji način se društveni stavovi prenose u okvire porodice?

Nadica: Među našim članovima i članicama ima dece sa autizom, cerebralnom paralizom, Daunovim sindromom, dece sa oštećenim sluhom i vidom, sa retkim dijagnozama u Srbiji ali i u svetu, kao i dece sa stečenim invaliditetom. Mi uvek ističemo da je „dete dete, da ga volite i razumete“. Naša deca nisu deca sa posebnim potrebama. Ona imaju potrebe kao i sva druga deca – da budu voljena, da se edukuju, da se druže, da budu podržana, da razvijaju svoje talente. Međutim, vođeni pogrešnim društvenim normama i neznanjem, mnoge porodice se povlače i postaju nevidljive, ne dajući šansu detetu. Takve porodice vide sve kroz problem, a ne traže rešenje problema i žive život kroz krivicu i pravdanje. Neki čak svoju decu smatraju i prokletstvom. Nakon rođenja deteta, najčešće se dešava da majke ostanu same. Uža i šira porodica ih odbacuje, a pod pritiskom porodice, to često čine i očevi. Ja sam majka troje dece. Moja najmlađa ćerka je osoba sa invaliditetom i ja sam ostala sama sa njima da se borim. Ovakvi negativni stavovi su još više izraženi u manjim sredinama, a upravo u takvim sredinama je i manja podrška porodicama dece sa invaliditetom. Zbog toga sam se sa svojom decom preselila u Beograd iz jednog malog sela u Vojvodini.

Gde leže koreni ovakvog odnosa prema deci sa invaliditetom i kako to može da se prevaziđe?

Nadica: Problemi se javljaju već prilikom samog rođenja deteta. Naš zdravstveni sistem nema adekvatan pristup prema tek rođenom detetu sa invaliditetom i njegovoj porodici. Majka iz porodilišta odlazi kući samo sa dijagnozom da dete ima određeni invaliditet, napisanom na latinskom jeziku, koju u najvećem broju slučajeva uopšte ne razume. Ona nije svesna posledica i potreba koje iz takve dijagnoze proizlaze. Porodica zbog toga nespremno dočekuje dete, a usled svega toga javlja se strah i zabrinutost, kako kod majke, tako i kod ostalih članova porodice. To potom često dovodi do odbacivanja deteta, iz već navedenih razloga. Isti odnos se potom prenosi i na buduće lečenje deteta, njegovo obrazovanje, odrastanje i inkluziju u društvo. Majci i detetu je potrebno pružiti adekvatnu podršku od strane lekarskog osoblja u porodilištu, ali i samoj porodici. Potreban je anganžman pedijatra, hirurga, defektologa, psihijatra, psihologa i svih drugih koji će najpre objasniti dijagnozu deteta, a potom i pružiti sve potrebne informacije i podršku za njegov pravilan razvoj i odrastanje, i to svim članovima porodice. Kada bismo imali ovakav tretman porodilja i njihove dece u samom porodilištu, mnoga ne bi ni bila odbačena, jer bi se na taj način prevazišli nedovoljna informisanost, nerazumevanje, strahovi i neprihvatanje. Što se tiče društva u celini, ono takođe nema dovoljno informacija o svemu sa čime se deca sa invaliditetom i njihovi roditelji suočavaju, a nedovoljna je upućenost u prirodu samih fizičkih i mentalnih invaliditeta. Deca i njihovi roditelji često doživljavaju negativan tretman gde god da se nađu. Svako od nas je više puta doživeo prekor i kritiku zbog ponašanja deteta u javnom prevozu, prodavnici, pošti. Bune se jer ponekad ulazimo kod lekara preko reda. Izbegavaju da se druže sa našom decom i sa nama. Zbog toga je potrebno raditi na edukaciji celokupnog društva i povećanju vidiljvosti osoba sa invaliditetom. Takođe, iz godine u godinu sve je manje usluga socijalne zaštite kojima se obezbeđuje podrška u banjskim lečilištima, koje su od ključnog značaja za pomoć našoj deci. Te usluge treba da se razvijaju, a ne ukidaju. S druge strane, mnoge porodice nisu adekvatno informisane o svim uslugama podrške koje su im dostupne, a to je posebno izraženo u manjim i seoskim sredinama.

Kakvu poruku imate za roditelje dece sa invaliditetom?

Nadica: Nemojte da doživljavate svoje dete kao problem ili brigu. Verujte u svoje dete. Ja moju Marinu smatram poklonom i srećna sam što je baš ona stigla u moj život. Izboriti se sa svim poteškoćama koje roditeljstvo u našem slučaju donosi je jako teško, ali morate ostati hrabri, uporni i morate pokazati svom detetu bezuslovnu ljubav i podršku. Moja ćerka i ja smo preko 2000 dana proveli po bolnicama i banjama. Ja sam nezaposlena i podstanar, iako sam dvadeset godina radila kao učiteljica u školi. Nisam dozvolila da me to poremeti, kao ni radoznali pogledi nepoznatih osoba u prevozu i na ulici. Kada nas oni gledaju sa čuđenjem, mi njima uputimo osmeh, na šta se oni postide i vide da su pogrešili. Zahvaljujući svemu tome, moja ćerka je bila u mogućnosti da se posveti onome što najviše voli – plesu. Danas može da se pohvali da je vicešampionka sveta u hip-hopu među decom sa invaliditetom. Prestižno priznanje je dobila na takmičenju u Nemačkoj. Isto tako, nemojte da vas je sramota da potražite pomoć. Odlazak u centar za socijalni rad, kod psihologa ili psihijatra, ili u neko od savetovališta, ne znači da vi ne umete da se nosite sa svojim životom, već upravo suprotno, da ste mu se maksimalno posvetili. Usluge podrške postoje da bi vama i vašem detetu bio olakšan život. Na kraju, potrudite se da sterilnost i belu boju, koji su karakteristični za zdravstvene ustanove u kojima naša deca dugo moraju da borave, zamenite šarenim bojama. Upravo takve su i prostorije našeg udruženja, u kojima vlada kreativan haos i gde se uvek sprema nešto novo i interesantno.

Na kraju, svoju poruku deci sa invaliditetom i njihovim roditeljima uputila je Marina.

Marina: Svaki početak je težak. Ali, uz podršku porodice sve može da se postigne. Moja mama je odlaske na terapije, u bolnicu ili u banju meni uvek predstavljala sa vedrije strane. Govorila bi mi da ću tamo upoznati nove drugare, da ćemo obilaziti parkove, ići na kolače ili sladoled. Kupovali bismo neki suvenir za brata i sestru. Ja sam u selu u kome sam živela trenirala folklor. Nisam teško doživela promenu i preseljenje u Beograd, iako su mi nepoznati ljudi često upućivali začuđujuće poglede koji traju i traju. Na to nisam bila navikla u svom selu, gde se svi poznaju. Uz svoju porodicu sam naučila da ne postoji osoba koja se po nečemu ne razlikuje od drugih i koja nema određene poteškoće u životu. Ali, te razlike treba da nas približe i učine nam život lepšim. U međuvremenu sam saznala da ću moći da se bavim nečim novim, kao što je hip hop. Bila sam jako iznenađena kada mi se pružila prilika da odem u inostranstvo, na svetsko takmičenje u hip-hopu. Uopšte nisam imala predstavu da ću proći svih osam eliminacionih krugova i da ću osvojiti drugo mesto, i to me je učinilo jako srećnom. Posebno sam srećna što sam postala samostalni koreograf i što sam naučila Anu koja ne vidi, i Esmu i Selmu koje ne čuju, koreografiju kojom su postigle velike uspehe na takmičenjima. Dokazale smo da se može igrati i u mraku i u tišini, ali i kada si jedina na planeti sa određenom dijagnozom. Ako imate neki cilj i volju da do njega stignete, to ćete i uspeti. Ja ne mogu da kažem da sam u potpunosti ozdravila, ali danas, zahvaljujući podršci moje porodice, mogu samostalno da funkcionišem kroz život i pored svih zdravstvenih tegoba. Sreća je naše drugo ime.

Intervju objavljen u Ibarskim novostima na str. 4.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti je, postupajući po pritužbi Praxisa, donela mišljenje kojim se utvrđuje da su zaposleni u privrednom društvu „Srbija voz“ a.d. u više navrata diskriminisali maloletnike bez pratnje na Glavnoj železničkoj stanici u Beogradu, tokom marta i aprila 2017. godine. 

Naime, maloletnicima bez pratnje iz Avganistana je u najmanje dva navrata bio otežan ili onemogućen ulazak u vozove za Šid, uprkos činjenici da su imali uredno kupljene i važeće vozne karte. Diskriminatorno postupanje se vršilo postavljanjem posebnih uslova za ulazak u voz, poput insistiranja da izbeglice i migranti mogu da koriste isključivo jedan polazak voza za Šid u toku dana i da maloletnici ne smeju da se voze bez pratnje punoletnih lica. Između ostalog, pojedini zaposleni u „Srbija vozu“ navodili su i „da im je više preko glave izbeglica, kojih je pun Šid“, „da im ne dozoljavaju da uđu u voz ni na stanicama u Novom Beogradu i Zemunu“, da moraju da budu „čisti i uredni“, te „da je rečeno da se karte izdaju isključivo za voz za Šid u 10:55 časova“. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti utvrdila je da ovakvo postupanje nije bilo opravdano i da je bilo u direktnoj vezi sa ličnim svojstvom ovih lica, čime je izvršen akt neposredne diskriminacije u oblasti pružanja javnih usluga, što predstavlja kršenje odredbe člana 6, a u vezi sa članom 17. Zakona o zabrani diskriminacije. Zbog toga je privrednom društvu „Srbija voz“ a.d. Beograd preporučeno da upozna zaposlene koji rade na poslovima prevoza putnika sa Uputstvom o postupcima pri prevozu migranata, kao i da vodi računa da u okviru svojih redovnih poslova i aktivnosti, ne krši zakonske propise o zabrani diskriminacije.  

Analiza Poverenice za zaštitu ravnopravnosti bila je usmerena samo na maloletnike bez pratnje, iako su u pritužbi dostavljeni istovetni dokazi koji govore u prilog tome da su i punoletni migranti, izbeglice i tražioci azila bili izloženi ovakvom diskriminatornom postupanju. Međutim, ocenjeno je da ovi dokazi to nisu učinili verovatnim. 

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti je propustila da postupi po navodima iz pritužbe u kojima je navedeno da postupanje zaposlenih u „Srbija voz“ a.d. predstavlja težak oblik diskriminacije iz člana 13, stav 6. Zakona o zabrani diskriminacije, imajući u vidu da se radi o ponovljenoj diskriminaciji. Iako je Poverenica za zaštitu ravnopravnosti u svom mišljenju navela da nametanje uslova da maloletnici bez pratnje treba da budu „uredni i čisti“ predstavlja povredu dostojanstva ovih lica, kojim se stvara ponižavajuće i uvredljivo okruženje, nije jasno utvrđeno ni da je došlo do povrede člana 12. Zakona o zabrani diskriminacije, kojim se zabranjuje ovakvo postupanje.    

„Srbija voz“ a.d. je obavestilo Poverenicu za zaštitu ravnopravnosti da je postupilo po njenoj preporuci.

Danas, na Svetski dan deteta,  još jednom skrećemo pažnju na pojavu dečjih brakova u Srbiji. 

Podsećamo da dečji brak predstavlja grubo kršenje prava deteta, da ugrožava psihofizičko zdravlje devojčica i izlaže ih riziku od apatridije, nasilja u porodici, trgovine ljudima, da dovodi do povećane stope ranog napuštanja školovanja, a kasnije i do siromaštva i ekonomske zavisnosti. 

Tim povodom, razgovarali smo sa decom iz četiri osnovne škole u Srbiji, koja su na temu „Stop dečjim brakovima“ izrazila svoja mišljenja u formi poruka koje upućuju mami, tati, drugu/drugarici, ili nekom političaru/predstavniku institucije za koga smatraju da može da doprinese zaustavljanju ove štetne pojave. Većina poruka ističe da je dečji brak glavna prepreka školovanju i zaposlenju i da su rane trudnoće jako štetne po zdravlje devojčica, a neke od njih su se našle i na razglednicama koje smo danas poslali predstavnicima svih relevantnih institucija u Srbiji. 

STOP dečjim brakovima! 

Početkom oktobra ove godine, Praxis je upozorio da se trideset tri raseljene porodice sa Kosova nalaze u opasnosti da postanu beskućnici, nakon što im je naloženo iseljenje iz socijalnih stanova u kraljevačkom naselju Beranovac. 

Stanovnici Beranovca, kojima preti iseljenje, i predstavnica Praxisa, Marija Dražović, govorili su za Deutsche Welle o položaju u kome se ta lica nalaze danas i o izostanku razumevanja i adekvatnog odgovora na njihove teškoće.

Reportažu DW, koja sumira i sve događaje nakon objavljivanja našeg prvog saopštenja, možete pogledati ovde.

Povodom predstojećeg izveštaja Evropske komisije o napretku Srbije, Praxis je učestvovao u procesu konsultacija sa Delegacijom Evropske unije u Srbiji i ujedno podneo prilog o napretku koji je ostvaren i preprekama koje su uočene nakon poslednjeg izveštaja Komisije iz 2016. godine. Praxisov prilog je usmeren na oblast reforme javne uprave i pristup osnovnim pravima, a posebna pažnja posvećena je položaju romske dece. Izneti su uočeni nedostaci u vezi sa primenom novog Zakona o opštem upravnom postupku i ukazano je na činjenicu da Srbija još uvek nije dobila Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći, uprkos desetogodišnjoj debati o njegovom usvajanju. Prilog se osvrće i na preostale prepreke u vezi sa sprečavanjem apatridije i podseća da još uvek nije stvoren pravni okvir podesan da obezbedi svakom detetu da bude upisano u matičnu knjigu rođenih odmah po rođenju. Prilog upozorava na prekomernu zastupljenost romske dece u sistemu hraniteljstva, kao i na potrebu da se preduzmu dodatne mere kako bi se sprečila segregacija u obrazovanju i kako bi se obezbedio pristup kvalitetnom obrazovanju za svako dete. Najzad, prilog upozorava na problem dečjih, ranih i prinudnih brakova koji naročito pogađa romske devojčice kojima se, usled izostanka adekvatnog odgovora na ovu pojavu, uskraćuje pristup nizu osnovnih ljudskih prava.

Preuzmite prilog ovde.