Koalicija protiv diskriminacije najoštrije osuđuje najnoviju izjavu Mitropolita Amfilohija Radovića koja predstavlja najgrublji govor mržnje uperen prema pripadnicima LGBT populacije, a u isto vreme i pravdanje i otvoreno stavljanje na stranu huligana i nasilnika.

Obraćajući se okupljenima u selu Klinci kod Luštice, Mitropolit Radović je 11. oktobra 2010.godine, između ostalog, nazvao LGBT osobe „smradom sodomskim“, te ih okarakterisao kao „obezbožene i nаstrаne“ i izjavio da su LGBT osobe „kugа, te pošаst sodomskа“.

Osim korišćenja najstrašnijih reči mržnje prema jednoj manjinskoj grupaciji, koja je mirnim okupljanjem u centru Beograda iskorstila svoja Ustavom zajamčena prava - Mitropolit Radović je vrlo otvoreno pokušao da opravda nasilje koje su počinili pripadnici desničarskih, kvazi-navijačkih i klerofašističkih udruženja na dan održavanja Parade ponosa, ali i indirektno podržao i najavio buduće slične akcije nasilja. On kaže:
„Budite uvjereni dа je to predukаzаnje propаsti hrišćаnskih nаrodа. Bog će znаti kаd će udаriti Svojim bičem i opomenom, аli se to već polаko pripremа. Ne mogu se grаditi ljudi, nаrodi, kulture i držаve nа gаdosti, nečistoti i smrаdu, nа bezbožništvu.”

Umesto da kao predstavnik Crkve i verski poglavar poziva na mir i ljubav - Mitropolit Radović, i to ne prvi put, najotvorenije zagovara i podržava politiku sile i mržnje, te direktno poziva na agresiju i vršenje diskriminacije.

Zbog pomenutih izjava, jedna od članica Koalicije protiv diskirminacije, Labris -  organizacija za lezbejska ljudska prava, podnela je juče pritužbu Poverenici za ravnopravnost, a u skladu sa Zakonom o zabrani diskriminacije, te je uputila poziv Sinodu Srpske pravoslavne crkve da se javno ogradi od izjava Mitropolita Radovića, člana Sinoda.

Naglašavamo da je Srpska pravoslavna crkva neposredno pred Paradu ponosa eksplicitno pozvala na uzdržavanje od svakog nasilja, te s toga smatramo da izjava Mitropolita Radovića izražava njegov lični stav mržnje i netrpeljivosti prema pripadnicima LGBT populacije. Imajući ovo u vidu, smatramo da je logičan i jedini odgovoran potez Srpske pravoslavne crkve taj da se najotvorenije ogradi od svega izrečenog od strane jednog od članova Svetog sinoda, Mitropolita Radovića.

Podsećamo da je u nedelju u nasilničkim akcijama i nemirima povređeno više desetina policijaca i jedan učesnik Parade ponosa, ali i da su napadnute brojne institucije i lokacije, a da je centar Beograda bio razrušen.

Koalicija protiv diskriminacije takođe zahteva zadržavanje u pritvoru svih uhapšenih povodom nasilja koje se desilo 10. oktobra, brzo privođenje i hapšenje svih nasilnika koji su još uvek na slobodi, tj. najstrožije kazne za sve koji su učestvovali u rušilačkim akcijama tj. nasilju nad pripadnicima policije i učesnicima Parade ponosa.

Koaliciju protiv diskriminacije čine: Centar za unapređivanje pravnih studija, Civil Rights Defenders, Labris - organizacija za lezbejska ljudska prava, Anti-trafiking centar, Mreža odbora za ljudska prava (CHRIS network), Udruženje studenata sa hendikepom, Gayten LGBT, PRAXIS i Regionalni centar za manjine.

Koalicija protiv diskriminacije (KPD) najoštrije osuđuje protivljenje DSS i pojedinih službenika SPC primeni Zakona o zabrani diskriminacije u slučaju u kojem je Poverenica za zaštitu ravnopravnosti utvrdila da se mitropolit Amfilohije Radović koristio zabranjenim govorom mržnje u vezi sa pripadnicima LGBT populacije. Umesto da pozdrave odluku Poverenice i time doprinesu izgradnji društva tolerancije i nenasilja, ovakva politikantska nastojanja imaju za cilj da dalje prodube nerazumevanje između građana Srbije, čime se samo doprinosi pojavi novih oblika diskrimantorne prakse prema pripadnicima LGBT populacije.

KPD ističe da bi Zakon o zabrani diskriminacije trebalo da se primenjuje jednako na sve one koji na teritoriji Republike Srbije preduzimaju akte diskriminacije, uključujući i one pojedince koji u javnosti šire ideje mržnje i nasilja prema pojedincima i grupama koji dele određeno lično svojstvo, i to bez obzira na to da li su oni kao prekršioci Zakona domaći državljani ili stranci.

KPD ističe da se oni koji koriste govor mržnje ne mogu sakrivati iza svoje slobode izražavanja političkih ili verskih uverenja, jer korišćenje sopstvenih sloboda ne bi trebalo da bude opravdanje za kršenje prava i sloboda drugih. Niko nije slobodan da promoviše mržnju, nasilje i diskriminaciju prema pojedincima i grupama koje dele određeno lično svojstvo, bez obzira da li se radi o crkvenim velikodostojnicima ili partijskim funkcionerima.

KPD poziva najviše predstavnike države da bez odlaganja politički osude one koji smatraju da Zakon o zabrani diskriminacije u ovom flagrantnom slučaju širenja govora mržnje ne bi trebalo primenjivati i na taj način upute nedvosmislenu poruku svima onima koji prava i sloboda pojedinaca i grupa na teritoriji Republike Srbije ne shvataju ozbiljno.

Koaliciju protiv diskriminacije čine: Centar za unapređivanje pravnih studija, Civil Rights Defenders, Labris - organizacija za lezbejska ljudska prava, NVO “PRAXIS”, Anti-trafiking centar, Mreža odbora za ljudska prava (CHRIS network), Udruženje studenata sa hendikepom, Gayten LGBT i Regionalni centar za manjine.

 Preuzmite dokument: Preporuka Poverenice za zaštitu ravnopravnosti povodom govora mržnje Mitropolita Amfilohija Radovića

Koalicija protiv diskriminacije osuđuje izjavu Nevene Petrušić, Poverenice za zaštitu ravnopravnosti koja je u dnevnom listu „DANAS“ od 07. marta obećala da protiv mitropolita SPC Amfilohija Radovića neće podneti tužbu čak i ako on ne bude postupio po njenoj ranije donetoj Preporuci. Ovakav stav Poverenice predstavlja ohrabrenje svim onima koji svakodnevno koriste govor mržnje i pravdaju nasilje protiv pripadnika različitih manjinskih grupa u Srbiji. Istovremeno, ovakvim izjavama obesmišljava se glavno oruđe koje Poverenica ima na raspolaganju – podnošenje tužbe zbog kršenja zabrane diskriminacije u slučajevima kada drugi mehanizmi zaštite ne daju rezultate.

Na osnovu obraćanja organizacije „Labris“, koja je članica Koalicije protiv diskriminacije, kao i 25 građana i građanki Srbije, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti je tek posle skoro 5 meseci nakon podnošenja pritužbe donela odluku u kojoj je sadržano mišljenje prema kome je mitropolit Amfilohije Radović koristio govor mržnje nazivajući učesnike Parade ponosa „smradom sodomskim koji je otrovao i zagadio Beograd“ i pravdajući nasilje na ulicama rečima da je „nasilje tih bezbožnih i nastranih ljudi izazvalo drugo nasilje“. Koalicija protiv diskriminacije smatra da je Poverenica pravilno kvalifikovala ove izjave kao govor mržnje i pozdravlja delove Preporuke kojima se zahteva da se mitropolit Amfilohije izvini pripadnicima LGBT zajednice i da se uzdrži od davanja sličnih izjava u budućnosti.

Koalicija međutim smatra potpuno neprihvatljivim da u slučaju govora mržnje na koji je reagovala najšira javnost i decidnog opravdanja nasilja nad pripadnicima LGBT populacije, Poverenica reaguje zahtevom da se žrtve ovog teškog oblika diskriminacije sastanu sa osobom koja očigledno nema ozbiljnu nameru da izmeni svoj stav, što je potvrđeno i dan nakon donošenja odluke Poverenice kada su mitropolit Amfilohije i koordinator Pravnog saveta Mitropolije Velibor Džomić rekli da se neće postupiti po preporuci Poverenice. U izjavi „Blicu“ mitropolit Amfilohije je ponovio da treba „voleti grešnike“, a „mrzeti zlo i greh“ aludirajući ponovo na homoseksualnost, za koju je rekao da je to „put koji vodi u propast“, „nastranost“ i „greška“.

Umesto da na ponovljeni govor mržnje mitropolita Amfilohija reaguje oštro i nedvosmileno, ukazujući na to da su njegove reči neprihvatljive, te da on time povređuje autoritet odluke koju je ona donela, Poverenica je svojom izjavom u listu Danas faktički obećala mitropolitu da neće biti tužen, čime mu je obezbedila svojevrstan „blagoslov“ da nastavi da koristi istu retoriku mržnje. Istovremeno, izjavom da će Mitropolit Amfilohije biti samo opomenut ukoliko ne postupi po Preporuci, ali da tužbe neće biti jer ona nema kapaciteta za podnošenje tužbe, Poverenica je samo ohrabrila sve druge koji preduzimaju akte diskriminacije i krše Zakon o zabrani diskriminacije.

Koalicija smatra posebno zabrinjavajućim deo izjave Poverenice Nevene Petrušić u kome se navodi da „u slučaju mitropolita Amfilohija Radovića nema mesta podnošenju tužbe“. Prema članu 13. Zakona o zabrani diskriminacije koji definiše teške oblike diskriminacije, govor mržnje mitropolita Radovića se po više osnova može kvalifikovati kao težak oblik diskriminacije. Govor mržnje mitropolita Radovića je učinjen je putem javnih glasila (čl. 13 stav 3), ponovljen je više puta i u dužem vremenskom periodu (član 13. stav 6), podstakao je na mržnju i netrpeljivost (član 13. stav 1) i značajno je doprineo nastanku teških posledica za diskriminisanog, druga lica i imovinu (član 13. stav 7). Zbog toga smatramo da upravo u ovom slučaju svakako ima mesta podnošenju tužbe.

Koalicija protiv diskriminacije poziva Poverenicu za zaštitu ravnopravnost da dosledno primenjuje Zakon o zabrani diskriminacije i da bez odlaganja započne sa ukazivanjem na posebno teške oblike diskriminacije, na šta je obavezuje i sam Zakon. Zahtevamo da Poverenica koristi sve mehanizme koje Zakon predviđa, a naročito podnošenje tužbe u posebno teškim slučajevima  diskriminacije, jer tehnički razlozi i kapaciteti ne mogu biti opravdanje za nesprovođenje zakona. Koalicija protiv diskriminacije očekuje od Poverenice da ne insistira na tome da žrtve diskriminacije ili predstavnici organizacija koji pružaju podršku manjinskim grupama održavaju sastanke sa osobama koje pravdaju nasilje i koriste govor mržnje, naročito kad je očigledno da bi i tom prilikom oni  koristili takav govor. Umesto toga, Poverenica bi trebalo da svojim jasnim i nedvosmislenim istupima u javnosti pruži podršku svim žrtvama diskriminacije u Srbiji i ohrabri ih da podnose pritužbe.

Koaliciju protiv diskriminacije čine: Centar za unapređivanje pravnih studija, Civil Rights Defenders, Labris - organizacija za lezbejska ljudska prava, Anti-trafiking centar, Mreža odbora za ljudska prava (CHRIS network), Udruženje studenata sa hendikepom, Gayten LGBT, PRAXIS i Regionalni centar za manjine.

Pored svih problema sa kojima se korisnici novčane socijalne pomoći susreću, u novom Zakonu o socijalnoj zaštiti (u daljem tekstu Zakon) zakonodavac im je postavio još jedan uslov koji za mnoge korisnike predstavlja nepremostivu prepreku na putu ka ostvarenju njihovih prava.

U članu 84. novog Zakona propisano je da je pojedinac, odnosno član porodice koji je nesposoban za rad, dužan da uz zahtev za utvrđivanje prava na novčanu socijalnu pomoć dostavi i pravnosnažnu sudsku odluku, sudsko poravnanje, ili dokaz da je kod nadležnog suda pokrenuo postupak radi utvrđivanja obaveze izdržavanja od srodnika sa kojim ne živi u porodici, a koji je prema zakonu kojim se uređuju porodični odnosi u obavezi i u mogućnosti da učestvuje u njegovom izdržavanju.

Ovom odredbom se ostvarivanje prava na socijalnu zaštitu dodatno otežava, budući da se zakonodavac odlučio da ionako složen upravni postupak dodatno optereti podnošenjem tužbe sudu. Samo podnošenje tužbe zahteva i plaćanje odgovarajuće takse. Takođe, ako uzmemo u obzir da je sredinom 2011. godine broj korisnika novčane socijalne pomoći porastao na 190.000, a da u Srbiji, prema poslednjim procenama Republičkog zavoda za statistiku, živi oko 700.000 ljudi ispod granice siromaštva, jasno je koliko će podnošenje tužbi za izdržavanje dodatno opteretiti već preopterećene sudove.

Treba imati u vidu i to da su korisnici novčane socijalne pomoći lošeg materijalnog stanja, u najvećem broju slučajeva nedovoljno obrazovani i neobavešteni, često nepismeni, a iz centara za socijalni rad najčešće ne dobijaju jasne i potpune informacije o tome šta podnošenje tužbe zapravo znači i kakve posledice može proizvesti. Kao neuke stranke, korisnici novčane socijalne pomoći nisu u mogućnosti da sami sastave tužbu i podnesu je sudu bez stručne pravne pomoći. Iako neke opštinske uprave imaju službu za besplatnu pravnu pomoć, to je i dalje nedovoljno da bi se pomoglo svima kojima je besplatna pravna pomoć neophodna kako bi mogli da podnesu zahtev za novčanu socijalnu pomoć uz ispunjenje uslova za podnošenje tužbe za izdržavanje.

Zakon propisuje da je za podnošenje zahteva dovoljno da se podnese dokaz da je postupak pokrenut pred nadležnim sudom. Međutim, ostaje nejasno da li je za produženje primanja pomoći potrebno da se podnese pravnosnažna presuda, odnosno da li je potrebno da predmet bude i rešen do roka za podnošenje zahteva za produženje primanja novčane socijalne pomoći. Isto tako, čini se neopravdanim da se tužba podnosi i protiv onih rođaka koji su i sami korisnici nekog vida socijalne pomoći ili su nezaposleni, pa nisu u mogućnosti ni sebe i svoju porodicu da izdržavaju.

Kako primena ovog člana zakona izgleda u praksi, pokazaćemo na sledećem primeru:

Drita sa nevenčanim suprugom Avdulom živi u neformalnom romskom naselju u Čukaričkoj šumi. Imaju troje maloletne dece i oboje su nezaposleni. Situaciju dodatno komplikuje činjenica da je Dritin suprug „pravno nevidljivo“ lice i da ne poseduje nijedan lični dokument. Samim tim, on nije mogao da prizna decu, a bez upisanih podataka o ocu, po zakonu nije dužan da ih izdržava s obzirom na to da mu se pred sudom ne može utvrditi identitet, što Dritu formalno čini samohranom majkom. Na drugoj strani, Dritin otac je stalno zaposlen u JAT-u kao fizički radnik i pored sebe izdržava još troje ljudi – nezaposlenu suprugu, nezaposlenog sina i maloletnu ćerku. Da bi ostvarila pravo na novčanu socijalnu pomoć, prema novom zakonu, Drita kao zakonska zastupnica u ime svoje troje maloletne dece koja su joj oduzeta i trenutno se nalaze u prihvatnoj stanici, mora protiv svog oca da podnese tužbu budući da on, prema Porodičnom zakonu, ima obavezu da izdržava svoje unuke s obzirom na to da su nesposobni za rad, a njihovi roditelji ne ostvaruju nikakav prihod. Drita nije u dobrim odnosima sa ocem jer on ne podržava njenu vezu sa Avdulom, a podnošenje tužbe za izdržavanje samo će još više pogoršati i ovako loše porodične odnose između njih. S druge strane, ako ne podnese tužbu Drita će ostati bez prihoda, a deca za koju se vodi postupak vraćanja u porodicu joj neće biti vraćena ukoliko ne bude uspela da im obezbedi materijalnu sigurnost.

Još jedan od problema sa kojima se susreću naročito Romi - stanovnici neformalnih naselja je i taj što oni vrlo često nemaju prijavljeno prebivalište, a mnogi ni boravište, dok se posebne teškoće javljaju ukoliko se radi o „pravno nevidljivim“ licima koja nemaju lična dokumenta, kojima je i pre ovog uslova bili teško, zapravo nemoguće, da ostvare svoje pravo na socijalnu zaštitu. Sa druge strane, ukoliko lica koja po zakonu imaju obavezu izdržavanja članova porodice koji su nesposobni za rad, a nemaju prijavljeno prebivalište ili boravište dolazi do problema u zasnivanju mesne nadležnosti sudova kojima treba da se podnese tužba protiv ovih lica.

Nova zakonska rešenja naizgled omogućavaju povećanje broja korisnika, veći obuhvat siromašnih, kao i veća novčana davanja za postojeće korisnike, međutim, propisivanjem jedne ovakve odredbe, zakonodavac je nesumnjivo imao nameru da smanji broj korisnika novčane socijalne pomoći imajući u vidu da će mnogi korisnici pre odustati od podnošenja zahteva nego da podnesu tužbu protiv članova porodice. Jedni iz straha da ne naruše porodične odnose, ili dodatno ne pogoršaju često vrlo lošu materijalnu situaciju svojih najbližih, a drugi zato što bez pravne pomoći nisu u mogućnosti da sami pokrenu postupak pred sudom, i na taj način ispune uslov za podnošenje zahteva za dobijanje novčane socijalne pomoći.

Uvođenjem obaveze podnošenja tužbe protiv najbližih srodnika samo se još više komplikuje i ovako komplikovana administrativna procedura, a propisivanjem jednog ovakvog uslova, za mnoge korisnike ostvarivanje prava na novčanu socijalnu pomoć postaće nedostižno. Na ovaj način se obesmišljava sama poenta socijalne zaštite čija svrha je upravo da pomogne najugroženijim slojevima stanovništva da se izbore sa siromaštvom i nemaštinom, a ne da im to pravo uskrati postavljajući pred njih uslove koje ne mogu da ispune, čime se direktno krše osnovna načela socijalne zaštite - načelo efikasnosti, načelo dostupnosti socijalne zaštite i načelo najboljeg interesa korisnika.

Nevladine organizacije pozivaju zakonodavnu vlast da razmotri izmenu člana 85. Predloga zakona o parničnom postupku koji onemogućava najugroženije kategorije stanovništva da imaju pristup sudu.

Naime, predviđenim rešenjem građani mogu da preduzimaju radnje u postupku lično ili preko punomoćnika koji mora da bude advokat. Time će najugroženiji građani Srbije koji su fizički onemogućeni da pristupe sudu ili nemaju novca da dođu do suda, ostati bez mogućnosti da preduzimaju ove radnje ukoliko ne budu imali novca i za plaćanje advokatskih usluga. Stav 2 navedenog člana, u direktnoj je suprotnosti sa ustavnom garancijom da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonom zasnovanom interesu. Kako Ustav Republike Srbije nije predvideo nikakva ograničenja, već je garantovao da svako ima pravo na pravni lek, predloženo rešenje prema kom stranku mora da zastupa advokat u postupku po pravnim lekovima direktno krši pravo na pravni lek garantovano Ustavom i članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Pored toga, smatramo da je članom 85, pogotovo u situaciji kada je rad na izradi Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći još uvek u toku, odnosno u kojoj radna grupa za izradu ovog zakona još uvek nije zauzela konačan stav o krugu potencijalnih pružaoca besplatne pravne pomoći, prejudicirano da besplatnu pravnu pomoć neće moći da pružaju udruženja građana, sindikati, pravne klinike pri fakultetima i drugi potencijalni pružaoci besplatne pravne pomoći.  Time će stanovnici neformalnih naselja, osobe sa invaliditetom, interno raseljena lica, žrtve nasilja u porodici i ostale kategorije socijalno najugroženijih građana praktično ostati bez prava na pristup sudu.

Ustavna odredba kojom je predviđeno da pravnu pomoć pruža advokatura i službe pravne pomoći osnovane u jedinicama lokalne samouprave predstavlja nivo zaštite prava na pravnu pomoć koji garantuje država, ali se ne može tumačiti tako da drugim pružaocima besplatne pravne pomoći biva zabranjena delatnost. Pored svega navedenog, ovakvim rešenjem krše se i odredbe člana 20. stav 2 Ustava Republike Srbije prema kom se dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može smanjivati.

Zbog svega navedenog još jednom pozivamo nadležne državne organe da razmotre izmenu pomenute zakonske odredbe koja će, ukoliko bude usvojena, onemogućiti najugroženije i najsiromašnije građane Srbije da ostvare Ustavom zagarantovano pravo na pristup sudovima.


Organizacije potpisnice:

1.    Praxis
2.    CUPS
3.    Regionalni centar za manjine
4.    Beogradski centar za ljudska prava
5.    Fond za humanitarno pravo
6.    YUCOM – Komitet pravnika za ljudska prava
7.    Centar za praktičnu politiku
8.    Mreža Odbora za ljudska prava u Srbiji CHRIS
9.    Edukativni centar Roma
10.    ASTRA
11.    NVO Atina
12.    Civil Rights Defenders
13.    Udruženje građana "Snaga prijateljstva" – Amity
14.    Novosadski humanitarni centar
15.    Sandžački odbor za zaštitu ljudskih prava i sloboda
16.    Humanitarni centar za integraciju i toleranciju
17.    AS - Centar za osnaživanje mladih osoba koje žive sa HIV-om i AIDS-om
18.    Centar za interaktivnu pedagogiju
19.    SOS telefona za žene i decu žrtve nasilja
20.    Žene za mir
21.    KIC Pralipe
22.    NEC-RP Kragujevac
23.    Glas Kosova i Metohije
24.    Udruženje Pomoć deci
25.    Balkanski centar za migracije i humanitarne aktivnosti
26.    HO Božur
27.    Udruženje Iskra
28.    Društvo za razvoj dece i mladih – Otvoreni klub
29.    NVO Panonija
30.    Labris - organizacija za lezbejska ljudska prava
31.    Udruženje Sveti Spas
32.    Asocijacija za borbu protiv side - JAZAS
33.    Zajedno zajedno
34.    Centar lokalne demokratije LDA Niš
35.    Inicijativa za prava osoba sa mentalnim invaliditetom MDRI-S
36.    Autonomni ženski centar
37.    Udruženje građana Nexus
38.    Žene u crnom
39.    INTEGRA, Kraljevo
40.    Dečji centar Mali Princ
41.    Ekumenska humanitarna organizacija
42.    Centar za integraciju mladih
43.    Liceulice
44.    Grupa 484
45.    Viktimološko društvo Srbije
46.    Gej strejt alijansa
47.    Odbor za ljudska prava Vranje / SOS telefon Vranje
48.    PAAD Centar za sociokulturološke izuzetnosti
49.    Centar za unapređenje i promociju prava društveno marginalizovanih grupa “Novi Svet”
50.    Udruženje građana Kula
51.    Romski informativni centar (RIC)
52.    Udruženje građana Ekobečej
53.    NVO “Škola mira” Kragujevac
54.    Gayten LGBT
55.    Centar za jednaka prava
56.    Transparentnost Srbije
57.    Fond za otvoreno društvo
58.    UTLOSS
59.    Odbor za ljudska prava Leskovac
60.    NVO Evropska Vojvodina
61.    Udruženje Fenomena
62.    Udruženje Romkinja Osvit, Niš
63.    Udruženje Centar za istraživanje javnih politika
64.    SOS Vlasotince
65.    Inicijativa mladih za ljudska prava
66.    PRO BONO
67.    Centar za prava manjina
 
Inicijativu podržavaju i:

68.    Kancelarija zaštitnika građana Subotice
69.    Društvo sudija Srbije
70.    Udruženje javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca Srbije
71.    Zaštitnik građana

Koalicija za pristup pravdi (Koalicija) podnela je 24. januara Inicijativu za ocenu ustavnosti nedavno usvojenog Zakona o parničnom postupku, čija primena počinje 1. februara 2012. godine, a kojim se, kako se u Inicijativi navodi, ograničava pristup pravdi i preti represijom slobodnom mišljenju, delovanju i kritičkoj reči. Zbog mogućnosti nastupanja neotklonjive štete po građane Srbije, podnosioci Inicijative predložili su Ustavnom sudu obustavu primene osporenih odredbi do donošenja odluke o njihovoj saglasnosti sa Ustavom i ratifikovanim međunarodnim dokumentima.

Inicijativa za ocenu ustavnosti podneta je u odnosu na članove 85, 170, 193, 499 i 500. Ove odredbe odnose se na obavezno advokatsko zastupanje u parničnim postupcima, položaj Republike Srbije kao tužene strane i postupak za zaštitu kolektivnih prava i interesa.

Koaliciju za pristup pravdi čine Centar za unapređivanje pravnih studija, Civil Rights Defenders, CHRIS – mreža odbora za ljudska prava u Srbiji, Fond za humanitarno pravo, Inicijativa mladih za ljudska prava, Nezavisno društvo novinara Vojvodine, Sandžački odbor za zaštitu ljudskih prava i sloboda i Praxis.

Preuzmite dokument: Inicijativa za ocenjivanje ustavnosti članova 85, 170, 193, 499 i 500 Zakona o parničnom postupku

Danas je na sastanku povodom iseljenja neformalnog naselja u Bloku 72 na Novom Beogradu predstavljena Platforma za ostvarivanje prava na adekvatno stanovanje. Platformu je podržalo preko šezdeset organizacija civilnog društva, osam mreža i koalicija organizacija civilnog društva i Nacionalni savet romske nacionalne manjine.

Platforma predstavlja neformalno okupljanje organizacija koje se bave pitanjima ljudskih prava, diskriminacijom, rasizmom i pravima Roma na lokalnom i međunarodnom nivou. Potreba za formiranjem ove platforme javila se usled zabrinjavajućeg porasta prinudnih iseljenja u protekle tri godine – identifikovano je 15 prinudnih iseljenja kojima je pogođeno preko 1500 Roma i Romkinja.

Ovaj dokument okuplja organizacije koje izražavaju zabrinutost povećanim brojem prinudnih iseljenja koja se sprovode u suprotnosti sa ratifikovanim međunarodnim standardima koji obavezuju Republiku Srbiju i u njoj su prvenstveno predstavljeni stavovi povodom iseljenja naselja u Bloku 72. Pored toga, date su i preporuke za sva buduća iseljenja koja se očekuju.

Platforma za ostvarivanje prava na adekvatno stanovanje predstavlja doprinos organizacija civilnog društva izradi propisa ili drugih dokumenata koji će regulisati iseljenja neformalnih naselja u skladu sa međunarodnim standardima ljudskih prava.

Platforma je predstavljena Ministarstvu životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja, Ministarstvu za ljudska i manjinska prava, državnu upravu i lokalnu samoupravu – Upravi za ljudska i manjinska prava, Republičkoj agenciji za stanovanje, Komesarijatu za izbeglice Republike Srbije i predstavnicima grada Beograda.

Preuzmite dokument: Platforma za ostvarivanje prava na adekvatno stanovanje

Uprkos najoštrijoj osudi  najavljenog iseljenja i preduzetim svim raspoloživim pravnim radnjama, kao i međunarodnoj akciji solidarnosti sa Mevljudom Kurteši i njenom  porodicom, ona i njenih šestoro maloletne dece su 25. oktobra 2011. prinudno iseljeni iz stana u Lješkoj 4 na Banovom Brdu u Beogradu. Ovo je još jedno u nizu nezakonitih prinudnih iseljenja na teritoriji Beograda koje je Mevljude i njenu decu, interno raseljene osobe sa Kosova, učinilo beskućnicima i uskratilo im mogućnost dostojanstvenog života.  Iseljenje su pratili rasistički komentari komšija koji su kulminirali neskrivenom radošću kada je Mevljude izbačena na ulicu.

Podsećamo, Direkcija za gradsko građevinsko zemljište koja je prethodno, 2006. godine, ustupila stan na korišćenje Mevljude, a sada zahtevala iseljenje, nije ponudila alternativni smeštaj, niti razlog zbog koga se iseljenje vrši. Opština Čukarica je odbila pismene zahteve više nevladinih organizacija da se postupak iseljenja obustavi kao protivan međunarodnim standardima na koje se naša država obavezala ratifikovanjem Međunarodnog pakta o ekonomskim socijalnim i kulturnim pravima i Međunarodnoj konvenciji  o eliminaciji svih oblika rasne diskriminacije, a koji se odnose na postupak prinudnog iseljenja i obezbeđivanja alternativnog smeštaja.

S obzirom da odbijamo da budemo saučesnici/e u ovom nehumanom i protivzakonitom  iseljenju Mevljude i njene dece, odlučili smo se da svojim prisustvom podržimo njenu odluku da pokuša da ostane u stanu u kome živi. Tom prilikom su dvojica aktivista Regionalnog centra za manjine, koji nisu želeli da se pomere od ulaza u Mevljudin stan, privedeni u policijsku stanicu Čukarica gde su saslušani u prisustvu pravnog zastupnika iz YUCOM-a. Protiv njih je podneta krivična prijava za krivično delo „ometanje pravde“ na osnovu člana 336 b KZ Srbije. Smatramo da je ovo svojevrstan oblik pritiska koji se vrši na branitelje/ke ljudskih prava, sa namerom da se zastraše i odustanu od dosledne i bezrezervne borbe za puno poštovanje ljudskih prava.

Od nadležnih gradskih institucija zahtevamo da se Mevljude, koja je privremeno našla utočište u kartonskoj baraci kod majke u neformalnom romskom naselju Belvil, neodložno obezbedi adekvatan alternativan smeštaj. Istovremeno, poručujemo državnim institucijama koje žele da kriminalizuju solidarnost i odvrate nas od ovakvog angažovanja, da ćemo i dalje beskompromisno braniti ljudska prava i biti uz one čija su prava povređena, koji su siromašni i obespravljeni.


Žene u crnom
Komitet pravnika za ljudska prava –YUCOM
Inicijativa mladih za ljudska prava – YIHR
Praxis
Centar za prava manjina
Regionalni centar za manjine

Koalicija za pristup pravdi osnovana je 23. decembra 2011. godine. Koaliciju čine Centar za unapređivanje pravnih studija, Civil Rights Defenders, CHRIS – mreža odbora za ljudska prava u Srbiji, Fond za humanitarno pravo, Inicijativa mladih za ljudska prava, Nezavisno društvo novinara Vojvodine, Sandžački odbor za zaštitu ljudskih prava i sloboda i Praxis. Organizacije članice koalicije udružile su se sa ciljem da zajednički reaguju na ograničavanje dostignutog nivoa ljudskih prava i sloboda u pogledu ostvarivanja prava na pristup pravdi, a koje je usledilo kao posledica usvajanja novog Zakona o parničnom postupku, zatim Zakonika o krivičnom postupku i Krivičnog zakonika.

Aktivnosti koalicije u predstojećem periodu biće fokusirane na zagovaranje za izmene pomenutih zakona i usvajanje Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći koji u potpunosti uvažava interese građana za slobodno izabranom i kvalitetnom pravnom pomoći.
 

Danas se obeležava pedesetogodišnjica usvajanja Konvencije o smanjenju broja lica bez državljanstva, najznačajnijeg međunarodnog akta usmerenog ka sprečavanju apatridije.

Procenjuje se da u svetu živi oko 12 miliona apatrida – lica koje zakoni nijedne države ne smatraju svojim državljanima i kojima se zbog uskraćenog državljanstva svakodnevno uskraćuje i pristup svim drugim pravima.

Pojava lica bez državljanstva može biti uzrokovana sukobima zakona, diskriminatorskim propisima koji marginalizovanim zajednicama uskraćuju mogućnost sticanja državljanstva, sukcesijom država nakon koje ne uspeju svi građani da steknu državljanstvo novonastalih država, administrativnim praksama vezanim za sticanje, povraćaj i gubitak državljanstva, kao i brojnim drugim uzrocima.

U svetu podeljenom na države i državljane, oni koji u tu podelu ne uspeju da se uklope, izuzetno su podložni najrazličitijim vidovima isključivanja. Usled toga su živote lica bez ičijeg državljanstva oduvek obeležavala proterivanja i ograničavanje osnovnih ljudskih prava i sloboda. Konvencija, čijih pedeset godina postojanja se danas obeležava, nastala je upravo iz nastojanja međunarodne zajednice da pruži zaštitu onima koji je ne mogu dobiti ni od jedne države i da spreči pojavu novih lica koja nijedna država neće smatrati svojim državljanima. Pola veka kasnije, životi lica bez državljanstva i dalje zaokupljaju pažnju međunarodne zajednice, javljaju se nove prepreke ostvarivanju prava na državljanstvo i novi uzroci apatridije, ali i očekivanja da će se konačno pronaći rešenje za one koji nijednu državu ne mogu zvati svojom.

Obeležavanje godišnjice Konvencije je prilika da se još jednom ukaže i na teškoće svih onih koji se u Srbiji suočavaju sa rizicima apatridije i na nužnost rešavanja njihovih problema koji su predugo zapostavljeni.

Među njima ima onih koji nisu upisani u matične knjige rođenih, usled čega su ostali i bez državljanstva. Pojedini su bili upisani u knjige državljana koje su uništene, dok su neki drugi nakon raspada zajedničke države ostali bez državljanstva ili su stekli državljanstvo bivše republike u kojoj ne žive.

O preprekama u ostvarivanju prava na državljanstvo u Republici Srbiji, grupama čije se pravo na državljanstvo i dalje krši, kao i preporukama za prevazilaženje identifikovanih problema, možete videti više u izveštaju Praxisa "Lica u riziku od apatridije u Srbiji".

Preuzmite izveštaj: Lica u riziku od apatridije u Srbiji